Teško novim liderima

Prvo, nema zemlje koja je u potpunosti svoj gazda. U današnjem svetu nijedna zemlja ne uživa potpunu autonomiju ili nezavisnost. Sve zavise od pristupa inostranim tržištima do prodaje svojih roba, poljoprivrednih proizvoda, resursa ili usluga ili do njihove nabavke. Niko ne može da eliminiše ekonomsku konkurenciju među državama kada je reč o pristupu tržištima trećih zemalja. Mnoge države traže kapital za finansiranje investicija ili za državne dugove. Globalna ponuda i potražnja uglavnom diktira cene nafte i gasa. Ekonomska međuzavisnost i ranjivost su realnost savremenog života.

Ali, ekonomska zavisnost od drugih nije jedina međunarodna realnost sa kojima vlade moraju da se bore. Teško je, ako ne i nemoguće, da zemlje izoluju sebe od terorizma, naoružanja, pandemija ili klimatskih promena. Na kraju krajeva, ni granice nisu nepropustljive. Globalizacija – masovni prelasci ljudi, ideja, štetnih gasova, dobara, usluga, novca, RTV signala, droga, oružja, elektronskih poruka, virusa (kompjuterskih i bioloških) preko granica – jeste realnost našeg vremena. Neki od izazova mogu biti unilateralno rešeni. Ipak, saradnja, kompromis i izvestan stepen multilateralizma su od suštinskog značaja.

Drugi univerzalni izazov je tehnologija. Vizija iz Orvelove „1984“ uopšte se nije obistinila, jer obeležje moderne tehnologije nije Veliki brat, već decentralizacija. Više moći sada može da se sakupi u desktopu nekog računara nego u jednom kabinetu. Posledično, ljudi sada imaju veći pristup izvorima informacija nego ikada, što otežava vladi da kontroliše i monopoliše tokove znanja. Građani, takođe, imaju sve više mogućnosti da komuniciraju direktno i diskretnije preko mobilnih telefona i socijalnih mreža.

Autoritarne vlade više ne mogu kontrolisati svoje građane kao nekada. Tehnologija je, van svake sumnje, jedino objašnjenje za pobune koje smo videli u većem delu arapskog sveta. Ali tehnologija ima implikacije i na afirmisane demokratije. Daleko je teže stvoriti socijalni konsenzus i vladati kada građani mogu da biraju šta će čitati, gledati i slušati i sa kim će razgovarati.

Treći izazov koji očekuje lidere koji tek dolaze jeste neizbežna realnost u kojoj zahtevi građana uveliko prevazilaze kapacitete za njihovo ispunjavanje. To se više ne odnosi samo na takozvani svet u razvoju, već i na relativno zrele demokratije, kao i na zemlje koje se brže razvijaju.

Ekonomski rast je sporiji ne samo u Evropi, Japanu i SAD, već i u Kini i Indiji koje čine više od trećine svetske populacije. Nezaposlenost je visoka, naročito u SAD i Zapadnoj Evropi, i to naročito među mladima i onima koji su na kraju karijere (ali za koje se očekuje da će živeti još nekoliko decenija).

Rezultat ovih ekonomskih i demografskih promena jeste da je rastući udeo nacionalnog dohotka sada usmeren ka zdravstvu, penzijskom sistemu i drugim oblicima socijalne zaštite, dok u gotovo svim društvima opada broj radno aktivnog stanovništva. Ova rastuća zavisnost još teže pada zbog povećanja ekonomske nejednakosti – mala manjina kontroliše sve više bogatstva.

Svi ovi trendovi zajedno stvoriće ogromne političke probleme u svakoj zemlji. Istovremeno, sve su veća očekivanja, a sposobnost vlade da ih zadovolji sve manja. Lideri koji preuzmu kormila država nakon ovogodišnjih tranzicija suočiće se sa ovom fundamentalnom realnošću.

Lideri će takođe morati da se suoče sa nusproduktima uvećanog nacionalizma, populizma i, u nekim slučajevima, ekstremizma. Neprijateljstvo prema imigraciji i ekonomski protekcionizam mogli bi da budu još jači. Ovakvi unutrašnji politički problemi će načiniti još težim stvaranje globalnog konsenzusa za hvatanje u koštac sa prekograničnim pretnjama: kako uspešna vladavina kod kuće bude postajala teža, tako će i upravljanje u inostranstvu. Za građane i njihove lidere, slede teška vremena.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose