Tri dana marta

Mada je on danas najsumnjiviji. Ali ima alibi. Tog dana ga je bolelo uvo. Bol je hroničan i strogo periodičan. Pa ga svakog jedanestog marta sve više boli. Razumljivo, on je visoki funkcioner vlade dva bola.

Analiza političkih analitičara i ostale mnogobrojne rodbine, osobito one ožalošćene, kao i uvek, dovede svakog marta do nekoliko logičnih zaključaka – Srbija bi bila potpuno drugačija da su stvari išle obrnutim redosledom. „Vidite, ja smatram da bi Srbiji bilo mnogo bolje da Sloba nije otišao na onaj svet jedanaestog marta, već devetog ’91, jer posle toga ne biso morali da analiziramo ostale teme“ – reći će politički analitičar, član ostale mnogobroje rodbine, sa dozom ponositosti pećinskog čoveka prilikom otkrića vatre, ali voditelj i neprijatelj nikada ne spavaju, pa će ga ovaj prvi hladnokrvno upitati: „Recite nam, kako ocenjujete činjenicu da Slobodan Milošević nije otišao u večna lovišta 9. marta 1991. nego tek 15 godina kasnije?“

Analitičar u tom momentu oblači beli mantil koji mu dodaje kamerman, stetoskop koji mu dodaje voditelj, i vadi rentgenski snimak koji nosi u aktn-tašni pozicioniranoj ispod stola, te prelazi na konkretne dokaze: „Nativan snimak abdomena iz marta 1991. godine, u uspravnom položaju, pokazuje aerolikvidne razine…“ – i tako priča do pola emisije, kada voditelj smišlja novo pitanje: „Šta mislite, šta bi bilo da je devetog marta Slobodan Milošević podigao ustanak protiv Vuka Draškovića, a ne Vuk Drašković protiv Slobodana Miloševića?“ Tu već ni politički analitičar ne zna šta da kaže, ali voditelj leže na kauč, a politički analitičar u belom mantilu, sa stetoskopom i snimkom postavlja mu jednostavno pitanje: „Kad idu reklame?“

Umesto ekonomsko-propagandnog programa, situaciju spasavaju „brejking njuz“: Posle 17 sati pregovora u beogradskom naselju Cerak, naoružani potpukovnik koji je pucao na policiju, komšije uzimao za taoce, uhapšen je i sproveden u adekvatnu ustanovu. Pre ulaska u „maricu“ viknuo je: „Živela Srbija!“ Iz te izjave ne možemo naslutiti ništa sem da je potpukovnik vanstranačka ličnost.

Đinđić se na vreme spasao. Bar ne mora da ih sluša. Smrt je ponekad bingo u odnosu na Srbiju. Ima onih koji su dosledni – mrzeli su ga živog, mrze ga i mrtvog. Poštenije od onih koji su ga mrzeli živog, a vole ga mrtvog. Namnožilo se, međutim, onih koji ga nisu poznavali živog, a poznaju ga mrtvog. Najbliži saradnici i najbolji prijatelji postali su mu tek posthumno. Kad pročitamo njihove memoare i intervjue od marta 2003. naovamo, ispada da je Zoranov život bio nezamisliv bez Batića, očajavao je ako bar dvaput dnevno ne vidi Tadića, smatrao je promašenim dan u kome ne čuje neku mudrost od Krleta, kad god je išao na put zvao je Velju da mu nosi kofere i prospe lavor iza aviona (da teče ko voda), Đilasa je spremao za svog naslednika tako što ga je držao na bezbednoj udaljenosti, jedino je Čedi ostavio broj telefona u raju, a Bebi dao ekskluzivna prava da ga imitira kad nije tu.

U grupaciji onih koji živom nisu smeli ništa da mu kažu, al’ su mu zato mrtvom održali lekciju istakao se M. Isakov. On je u memoarima, nešto kapitalnijim od Čerčilovih, obznanio da se Đinđić užasno plašio njegove neviđene harizme i koeficijenta inteligencije, pa ga je doživljavao kao glavnog konkurenta, što nam je razotkrilo dosad neprimetnu činjenicu – da je Mile bio potpredsednik Đinđićeve vlade. Jednom kad su ga čekali na nekoj tribini gde je trebalo, kao potpredsednik, da bude glavni govornik, neko je pred početak „obrnuo“ njegov mobilni, a nepoznati glas šapatom je rekao: „Mile spava“. Nepoznato je zašto su onda isekli najvažniji deo čuvene Đinđićeve izjave: „Ako misle da će zaustaviti sprovođenje zakona tako što će ukloniti mene, grdno se varaju. To će se desiti jedino ako uklone Mileta“. Zato reforme idu dalje, a u kojoj tajnoj misiji je trenutno reformski nosilac Mile, saznaćemo u drugom nastavku njegovih memoara. Kad se probudi.

Lako je biti veliki prijatelj sa nekim ko ne može da te demantuje. Ajd budi prijatelj sa nekim bitnim koji će to i da potvrdi. Ovako, valja pod hitno uvesti obavezu da mnogobrojni „naslednici“ dovedu po dva svedoka.

– Vi znate da smo ja i pokojni Đinđić bili veliki prijatelji. Ja sam ga izuzetno cenio…

– Ali vi ste jednom izjavili da je Đinđić najveće đubre koje ste u životu videli…

– Kad sam to rekao? – pitao je tako jedan ministar u Koštuničinoj vladi ozračen infracrvenim i infrastrukturnim zracima, i to pre nego što je udaren u predelu glave. Čik pogodite koji?

Dobrim prijateljima, inače, možeš da kažeš da su đubrad, lopovi, mafijaši, kriminalci, gangsteri, a oni će to shvatiti kao tepanje. Jelte. Tu se shvata širina prijateljstva. Jedan mu je tepao đubre, a drugi mu je tepao lopove. Treći mu je bio neviđeno blizak. Neviđeno, bukvalno. Nikad ih nisu videli zajedno. I tako je Đinđić oživeo, ali tek pošto su ga ubili.

Srbija je, čini se, godinama posle Đinđića bila između dva akvarijuma. Onog zastakljenog u Specijalnom sudu, gde drže krokodile, i onog van stakla, gde obitavaju pirane. Đinđića su, posle se ispostavilo, izgleda najbolje razumeli oni koji su ga ubili. Ostatak ga je shvatio tek kad je bio mrtav. Većina ga ni tada nije razumela, ali se pravi da jeste. Znate ono: film je bio odličan, posebno bih izdvojio odjavnu špicu.

Rahmetli Slobu, opet, u toj mtvoj trci izgleda niko nije shvatao. Ni kad je bio živ, ni kad je bio mrtav. Ni oni koji su se pravili da sve razumeju, toliko, da su ga citirali integralno, iz glave. Kad je to bilo izuzetno povoljno. U tome je, biće, razlika između ta dva martovska pokojnika – jednog bi svi da prisvoje i prave red na groblju 12. marta. Baš na dan sećanja na onog drugog uvek iskrsnu neke neodložne obaveze. U pogledu onog za šta je, Sloba, založio i svoj život – evropskih integracija. Hm.

Gmizavci, piše u udžbeniku biologije, nisu nikad prljavi od mulja. Njihova ljuska ima nekoliko žlezda i obično je svilasta na dodir.