Tri decenije ničega u Srebrenici

Jul kao i svaki drugi, ove godine možda malo uzburkaniji nego inače, gerilske akcije po ulicama, ponovo pokušava da se skine sa vlasti režim najgorih od najgorih, a na samo dve stotine i kusur kilometara od Beograda pre trideset godina počinjeno je nešto o čemu se i dalje nerado razgovara. Sve se to izdešavalo pre više od deset hiljada dana, vapaji, vrisci, molbe, krv i suze natopili su zemlju i ispunili vazduh. Srbija ostaje nekako gluva i nema na te udaljene glasove iz prošlosti. Jednostavno, ne želi i nema snage da se još i sa time nosi.

Trideset godina, okruglo, prošlo je otkako su snage Vojske Republike Srpske (VRS) i paradržavne formacije, pod vođstvom generala Ratka Mladića, počinile genocid u Srebrenici nad bošnjačkom populacijom. Ponekada je faktografija previše gruba, previše nepristojna, čak i suvišna, ukoliko do sada auditorijum nije o tome išta naučio, ali, da, srebrenički inferno – za autora ovog teksta, manite me pravno-tehničkih formi – bio je samo kulminacija sistematičnog uništenja muslimanskog stanovništva na području Bosne i Hercegovine.

Erozija ljudskosti koja je krenula još od 1992. kroz zločine u Višegradu, Foči, Prijedoru, koncentracionim logorima Omarska, Trnopolje, Manjača, Doboju, Bijeljini i drugim crnim virovima u kojima je nesrpsko stanovništvo nestajalo – dobilo je završni čin u Srebrenici, kada je 8372 muška lica, u julu 1995, u samo nekoliko dana pobijeno i po jamama zatrpavano.

U Srebrenici se nije samo dogodio genocid – u Srebrenici je u kamen uklesana mračna odiseja jednog poretka koji se nikad nije raspao do kraja, već se samo presvukao i legalizovao. A među onima koji su za to krivi, s pravosnažnim presudama međunarodnih sudova, na čelu te krvoločne parade stoje: Ratko Mladić – glavni vojskovođa koji je komandovao tim „obračunom sa Turcima na ovim prostorima“, Radovan Karadžić – politički očuh genocidne ideologije, Ljubiša Beara i Zdravko Tolimir – arhitekte bezbednosne logistike pokolja, Vujadin Popović i Radislav Krstić – oficiri smrti, i čitava plejada poslušnika – Nikolić, Obrenović, Miletić – koji su svi svesno učestvovali u stvaranju tog mehanizma uništenja, najmonstruoznijeg od Drugog svetskog rata na evropskom tlu. Za sada.

Zločin je bio organizovan pod konac: neko je planirao, neko izdao naređenje, neko prevezao, neko vezao, neko pucao u potiljak, neko kopao jame, neko ih kasnije raskopavao da bi dokaze sakrio. A neko je izdaleka sve to finansirao, naoružavao i ohrabrivao.

Ali, dok su neki od navedenih završili u Hagu, nemali broj nalogodavaca, inspiratora i egzekutora u tom genocidu i danas slobodno šeta, predaje na univerzitetima, učestvuje u vlasti i u opoziciji, priča na mitinzima za vlast, ali i na antivučićevskim protestima, govori u parlamentu, promoviše knjige, piše poeziju, memoare, prima penzije, glumi ugled i zaborav. Živi takoreći običnim životom.

I da se razumemo, pošto je potrebno to ponavljati, ne postoji narod koji je genocidan, ali postoji sistem koji takve štiti, amnestira i veliča. I postoji država koja je u tom zločinu učestvovala – ne slučajno, već planski, logistički, budžetski, mentalno i duhovno.

I zato je Srebrenica, pogotovo za ovaj režim, opoziciju, crkvu, vojsku, policiju, akademiju, medije i većinu građana – svetinja u negaciji. Ona je crna rupa u pamćenju, mesto bez značenja, tačka ćutanja oko koje se plete nacionalno jedinstvo u samoporicanju. I svi oni koji su u tome učestvovali – bilo metkom, govorom ili pak ćutanjem – znaju da su ruke krvave do ramena. Ali, kako sad da peru, kad bi tim pranjem morali ceo jedan poredak stvari da sruše? Zato je bolje ćutati i čekati da sve prođe, i kada ih pitaš: „Pa, šta se to desilo u Srebrenici?“, oni samo slegnu ramenima i kažu: „Nemam pojma! Nije na meni da znam!“ I, eto, prođe tri decenije otkako se u stvari ništa tamo nije dogodilo. Možda će neke nove generacije ponovo postaviti to pitanje i konačno dobiti pravi odgovor. Naše su na tom ispitu pale, ali držimo baklju za neke sledeće.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.