Truljenje Srbije nije zaustavljeno

Knjige koje svedoče o nekim vremenima, a naročito kada su ona prelomna kao ona u kojima je list Danas proveo svojih prvih hiljadu dana, uvek su važne zato da bi se nove generacije poštedele ponavljanja grešaka svojih predaka, a – s druge strane – da bi naučile da na vreme prepoznaju zla koja im se ukažu na političkim horizontima. Ova knjiga koja je puna negacija današnjih filozofema da se ne treba okretati prošlosti nego se treba okretati budućnosti, da treba zaboraviti šta je bilo, a gledati šta će biti, što je inače omiljena teza svakog lopova i lažova koji ne želi da se ljudi sete njegovih dela a pre svega nedela, ova knjiga je dragoceno svedočanstvo o vremenu u kome je izrazita manjina bila privržena principima istine i profesionalizma i u tim svojim principijelnostima bila pomalo i naivna, prihvatajući obećanja da će se kada pobedi ne znam ko, desiti ne znam šta, a kada se ukloni ne znam ko, da će se opet desiti ne znam šta. Slobodan Milošević je apsolutni sinonim za zločin devedesetih godina, uprkos pokušajima revizije istorije u poslednje vreme. On je primer potpunog potiranja ne samo prava na drugačije mišljenje nego i prava na mišljenje kao takvo, kroz promociju primitivizma i divljaštva kao metoda da se na najprizemniji moguć način, najbanalnijim fašističkim klevetama, sve ono što misli u Srbiji batinom satera u ćošak i da se zatuče pravo na mišljenje. U takvim okolnostima nastao je i list Danas. Ljudi koji se ovde spominju ostavili su neizbrisive tragove na ovoj tananoj ali beskonačno važnoj deonici puta Srbije kroz istoriju, koji bi nestao da ove knjige nema.

Mislim da današnje generacije teško mogu da razumeju značaj lista Danas. U vremenu interneta, elektronskih komunikacija koje se ne mogu više cenzurisati kao što je to bio slučaj pre petnaestak godina, ne mogu da razumeju da je to bilo više od lista, da je to bilo poštansko sanduče preko koga smo se dopisivali i proveravali da li smo još na broju. To je bilo poštansko sanduče u koje smo ubacivali svoja razmišljanja koja su počinjala «U cara Trojana kozije uši» i koja smo u stvari davali jedni drugima na uvid da proverimo da li smo još normalni, da li smo još pristojni, da li smo još civilizovani, ili nas je prljava bujica nacionalsocijalističkog režima Slobodana Miloševića negde isprljala.

Zbog toga je važno podsetiti se reči od pre 15 godina.

„Ako naše društvo želi da preživi a mi sami hoćemo da ostanemo ljudi i bez obzira na trenutne posledice, Šešelju se mora, zaista mora, odgovoriti jednom zajedničkom akcijom koja neizostavno treba da ima tri povezane tačke.

1. Pravnim sredstvima, tj. dizanjem optužnice i osudom prema zakonu. Ako to ne uradi javni tužilac, onda moraju učiniti advokati, nevladine organizacije, udruženja građana, svi koji se osećaju pogođenim i ugroženim;

2. Političkim sredstvima, tj. kampanjom za zabranu javnog delovanja samog Šešelja i njegove stranke, za šta postoji osnova u Ustavu Srbije, i

3. Medijskim bojkotom, tj. odbijanjem svih novina, radija i televizije da mu neštedimice daju prostor za samoreklamiranje i širenje verske, rasne i nacionalne mržnje.

Primena ovog sredstva pokazaće koji mediji znaju i hoće da povuku crtu između demokratije i fašizma. Mnogi se danas smeju klovnovskom ponašanju predsednikovog omiljenog opozicionara, njegovom brbljanju i prostačkim ispadima. Ne smemo dopustiti da nam taj smeh sutra zastane u grlu, pod batinama i noževima Šešeljevih izvršilaca.“

To je rečeno pre 15 godina. Vidosav Stefanović je to napisao 19. jula 1997. godine. Zbog toga što to nije urađeno, rodile su se horde batinaša i čitava polja isukanih noževa, navijačkih grupa, nekakvih bože moj podržavalaca sportskih manifestacija. Srbija je postala jedna zemlja gde navijačima ne treba ni utakmica ni sport, nego im treba samo politička zaštita. Nas od fašizma deli samo odluka. I ništa više. Sve ostalo je već potgotovljeno jer pre 15 godina ove reči nisu poslušane.

To je važno da se zna. Na čelu ove zemlje se nalazi zamenik i najbliži Šešeljev saradnik, Nikolić master Tomislav, koji je na pitanje o incidentu kada je Šešeljevo obezbeđenje prebijalo Nikolu Barovića odgovorio: Šešelj je ostao miran i onda kada ja već na pola ne bih izdržao. Dakle, Šešelj mu, prema Tomi Nikoliću, što se strpljenja tiče dođe – žena u crnom. „Ne mogu da komentarišem šta priča ludak Barović. On je tražio mečku, i dobio je mečku.“ – Hteo je da provocira Vojislava Šešelja da u studiju napravi neku neprijatnost i sebe eliminiše kao predsedničkog kandidata. Šešelj je podneo uvrede koje ne bi podneo nijedan čovek, osim vrhunskog političara. Mislim da ga je prebio narod koji je reagovao na ono što Barović radi, sinoć smo prolazili Knez Mihailovom ulicom, ljudi su nam čestitali rečima: Terajte ustaše, digli su glavu – rekao je Tomislav Nikolić. To vam je danas predsednik Republike Srbije, to je danas čovek koji je rekao posle samo par nedelja od svog izbora: Moja reč da je bilo izborne krađe ne znači ništa. To nije dokaz, ali ako bude dokaza krađe, mi ćemo to najoštrije proganjati.

Dakle, imamo dalje truljenje Srbije, dalju propast Srbije koja je u ovoj knjizi jasno prikazana. Jasno prikazana zato što su postojali hrabri ljudi koji su išli za tim da tu propast vide, priznaju i zapišu. To je najveća vrednost ove knjige.

Što se mene kao čoveka iz Lige socijaldemokrata Vojvodine tiče, moram da kažem da je Danas bio jedini list koji je uopšte primetio sva hapšenja i progone LSDV, jedini koji je na naslovnoj strani govorio o tome kako ljudi prolaze u Miloševićevoj Srbiji. Danas je na naslovnoj strani objavio da smo uhapšeni zato što smo spremali doček Mirku Marjanoviću, koji je došao da otvori most, da ga pitamo: zašto treba da budemo srećni što otvara most koji je napravljen, pošto je most zbog njihove politike srušen. Dakle, to je vrhunski cinizam u kome smo živeli. List Danas nam je omogućio da to ostane zabeleženo.

Sad se ja pitam: šta je bilo proteklih 12 godina, zašto nije urađeno ono o čemu smo tada razgovarali, zašto nije zabranjena stranka Šešelj dr Vojislava, kako je moguće da Srbiju danas vode zamenici – najbolji i najbliži saradnici ljudi koji su već, eto, čitavu deceniju u zasluženom zatvoru ili portparoli onih koji su umrli u istom tom zatvoru, ili šefovi kabineta ili ne znam već ko? Srbiju jedino ko ne vodi, ne vodi onaj ko može i hoće da je učini boljom. Ova knjiga je najveća opomena da to nije od juče i da se neće završiti sutra i da bez akcije koja mora slediti Srbija će prestati da postoji.