U mreži identiteta

 Takvo čitanje bilo bi nedopustivo površno jer se ta putanja račva tako složeno i vešto da Hemona, koji od 1995. piše na engleskom i kod nas se prevodi, izdvaja od autora bliskih generacija i u kontekstu svetske književnosti približava ga njenom vrhu.

Da ovo nije preterano dokaz je najnovije delo ovog pisca, The Book of My Lives (Farrar, Straus and Giroux, Njujork 2013), odnosno, Knjiga mojih života (Buybook, Sarajevo 2013, u prevodu Irene Žlof), koje je Tajm upravo proglasio za peto od deset najboljih nonfiction ostvarenja u ovoj godini.

Knjiga mojih života je autobiografska proza sastavljena od petnaest priča od kojih šest nosi u naslovu reč Životi…, čime se gotovo ritualno potcrtava i ritmički obnavlja svest o nemoći čoveka pred ovom ontološkom zagonetkom. Već prva priča, Životi drugih, nudi građu za osnovu celine dela; podeljena u kraće zapise sa podnaslovima – Ko je to? Ko smo mi? Mi protiv njih, To sam ja, Ko su oni? Šta si ti? Šta sam ja? – ona iznosi niz istančanih opažanja vezanih za problem identiteta, koji polako nadilazi dokumentarnost i prelazi u sfere metafizičkog osećaja teskobe.

Vremenski obuhvatajući rane 70 koje autor provodi u svom rodnom Sarajevu, do odlaska u Ameriku 1992, i odluke da tamo ostane jer se u SFRJ razbuktava rat, ova knjiga rezultira geografijom srca koju u izbeglištvu uče i drugi akteri Hemonovih priča, članovi porodice, prijatelji, svi koji su se raspršili po svetu dosledno smatrajući rat najizopačenijim proizvodom ljudskog uma. One koji su ostali a rata se gnušali, Hemonovo delo će bolno podsetiti na nemoć pred masom koja je krvavi raspad SFRJ priželjkivala, i na njihov deo kolektivne sramote zbog onoga što je učinjeno u ime izmišljene različitosti.

U sjajnoj knjizi Filozofija zla (dobar deo primera odnosi se na rat u SFRJ, izdavač Geopoetika, Beograd 2006) norveški filozof Laš Fr. H. Svensen govori o tome koliko predstave o zlu prouzrokuju više zla nego bilo šta drugo. Te lažne slike o nama i drugima, po kojima su drugi loši, ta perverzna potreba da oni nisu mi, ta paranoidna logika gomile (Elijas Kaneti, Masa i moć) koja seje zlo, u knjizi Aleksandra Hemona dokumenat su koji koči svaki korak razuma da im stane na put.

Naravno da jedna autobiografska knjiga ne sme zaobići one čijem mentalnom sklopu rat upravo odgovara, i koji ga poput kakvog demijurga pripremaju i u njemu učestvuju. Poimence dati, u perspektivama koje pisac nudi za prepoznavanje transformacija njihovog ega, postali su nepatvoreni pripovedački likovi koji izazivaju jezu: jer, samo je rat za Karažića poprište na kojem sebe prepoznaje u liku vladike Danila iz Gorskog vijenca, i samo poraz u ratu i prerušavanje u nadrilekara pokazuju kukavičluk kao konstantu njegovog identiteta. I samo je zlokobno smišljeni „sistem razlika“ mogao da kulminira u cinizmu generala Mladića po ulasku u Srebrenicu: „I napokon došao je trenutak da se posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“ (Prevodilac se opredelio za autentičnu Mladićevu rečenicu dok je autoru ovog teksta bliži engleski original, dat po Hemonovom sećanju, čime je ostvarena postmodernistička fakš-fišn igra koja realnost u Knjizi mojih života sve vreme izdiže iznad pukog autobiografskog, pretvarajući dokumentarno u veliku literaturu).

Slično poigravanje briljantno je sprovedeno u priči Slučaj Kauders, u kojoj Hemon u prvom delu govori o rođendanu njegove tadašnje prijateljice Isidore, koji je u javnosti ocenjen kao napad na jugoslovensko društvo, a svi učesnici privedeni u policiju. I što su oni više dokazivali da im to nije bila namera, to je uverenje u suprotno bilo čvršće. Fikcija, masama uvek draža od istine, u drugom delu iste priče menja projekciju: za Omladinski program Radio Sarajeva Hemon piše serijal o izmišljenom Alfonsu Kaudersu, u čije postojanje slušaoci nepokolebljivo veruju. Realnost i mašta ponovo su grubo izmešani, ali gomila ostaje dosledno podložna manipulaciji – njena je istina jedina prava.

Naslov Hemonove autobiografije sakriva se u priči Knjiga mog života o profesoru Nikoli Koljeviću, koji je studentima jednom rekao da je njegova petogodišnja ćerka počela da piše knjigu pod tim nazivom, ispisavši, jasno, samo prvo poglavlje… Ko je od njih slutio da će im buduća životna poglavlja sudbinski obeležiti upravo ovaj omiljeni profesor koji će početkom 90-ih ući u sam vrh SDS, i u politiku, a u istoriji sećanja ostati po izjavi reporteru BBC kako je zvuk topovskih granata koje padaju na Sarajevo od davnina način srpskog proslavljanja Božića – iako Božiću vreme nije bilo… U parafrazi naslova knjige Koljevićeve ćerke našla se sva Hemonova gorčina, nemoćni bes prema najdražem profesoru koji je pogazio ono čemu ga je učio – da je umetnost lek protiv zla.

Autobiografija Aleksandra Hemona klupko je bola koji kulminira porodičnom tragedijom, smrću autorove ćerkice Izabele. Priča Akvarijum govori o apsolutu nestanka pred kojim čovek stoji potpuno slomljen od konačnosti gubitka. U Akvarijumu vlada nęma tuga; u njoj nekako pliva Hemonova trogodišnja ćerka Ela, koja odlazak sestre instinktivno kompenzuje izmišljanjem brata Mingusa i kroz igru sa njim nesvesno pokušava da preskoči emocionalnu prazninu. Akvarijum je daleki eho priče DŽ. D. Selindžera Ujka Vigli u Konektikatu iz zbirke Za Esme, u kojoj malena usamljena devojčica Ramona izmišlja dečka Džimija Džimirina, a kada Džimi gine, njegovo mesto zauzima Miki Mikirino… Mingusovo postojanje nije, međutim, plod literature već nesrećni autobiografski fakt kojim se završava Knjiga mojih života Aleksandra Hemona. Potresno svedočanstvo koje se svojim profinjenim stilom gnuša patetike, a suverenim jezikom, kako u originalu tako u prevodu, pokazuje šta je vrhunska književnost.