Umesto nekadašnjeg "ja i ti", sada vlada "mi i oni" 1Foto: IMDB

APRIL.

Beograd, 10. april 1994.

Danas, u ranim večernjim satima, dva američka aviona F16 iz foormacije NATO, stacionirana na severu Italije, bombardovala su srpske položaje u Bosni kod Goražda.

U toku emitovanja Dnevnika 2 na TV Beograd javlja mi se iz Hilversuma Rolf Hartžaukor, pitajući šta se to desilo.

Na vestima, do tog trenutka, nikakav sličan podatak nije objavljen.

Tek na kraju emisije, posle meteorološkog izveštaja, oko 20 sati je pročitano Tanjugovo obaveštenje o ovom događaju.

11. april 1994.

Uoči od vazdušnih snaga NATO nagoveštenih ali neizvršenih bombardovanja srpskih položaja oko Sarajeva, a posle posete Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na čijem se repertoaru te večeri nalazio Harvudov pozorišni komad Garderober sa Ljubom Tadićem i Petrom Kraljem u glavnim ulogama, kad su grmljavina i ostali zvučni efekti, oponašajući bombardovanje Londona nemačkim raketama V1 i V2 proročki nagoveštavali moguću kataklizmu od koje nas je delilo tri do čtiri sata, ja sam, 20. marta svestan sudbonosnog značaja pomenute mogućnosti, izjavio pred suprugom i prijateljima da ću se, ukoliko do bombardovanja Srba kod Sarajeva dođe, posle jednogodišnjeg prekida ponovo latiti dnevnika.

Sutradan, 21. marta, ove stranice nisam morao da rasklapam. Ali sinoć, užasnut zlim slutnjama kuda atak UN može da odvede ne samo Srbiju već i čitav Balkan, a, ubrzo, umeša li se i Rusija u konflikt, i Evropu, pa i svet, bio sam prinuđen da to učinim.

12. april 1994.

Juče, od 14,15 do 14,45 sati Amerikanci su avionima F18 ponovo bombardovali srpske položaje udaljene 10 km od Goražda, uništivši sanitetsko vozilo vojske RS i ubivši dva bolničara. Od četiri lansirana projektila eksplodirao je samo jedan; dve bombe su pale neaktivirane, a jedna je ostala zakačena za krilo aviona.

16. april 1994.

Goražde je opkoljeno, sve kote i predgrađa su u srpskim rukama. Treći avionski napad NATO: uništen jedan srpski tenk (kasnije se utvrdilo da ta vest nije tačna). Oboren jedan britanski izviđački avion – pilot se spasao. Pogođen avion glavnokomandujućeg UNPROFOR za bivšu Jugoslaviju, generala De la Prela. Izrešetan jedan američki lovac. Panična diplomatska aktivnost u UN.

Kozirjev večeras u Beogradu.

Mir nikad dalji.

Ubrzano okončavam Biljnu krv: malo ko zna šta donosi sutrašnji dan. Za prekosutra ne može jemčiti niko.

22. april 1994.

Igra živcima: pretnje, granatiranja, diplomatski razvodi, pomirenja, usijanja, konfrontacije UN i NATO sa Srbima i Srba sa čitavim svetom.

Lični osećaj ravnodušnosti i gorkog zasićenja. Provala odvratnosti i pri pomisli na pero kojim bi se registrovale sve moguće pretnje moćnika i svih zamislivih i nezamislivih ratnih ludila. Odsustvo svrsishodnosti bilo čega, pa i beleškarenja. Beleškarenja pre svega – te egocentrične iluzije da fiksirani lični pogled na zbivanja koja se pisca neposredno ne tiču, i na koja nema ni najmanjeg uticaja, može li biti od bilo kakvog značaja.

24. april 1994.

(oko 2.30h)

Strepnja. Neizvesnost: hoće li NATO izvršiti vazdušni udar po srpskim položajima kod Goražda, ili će se bosanski Srbi povinovati UN koje bi da izbegnu rizik budućeg svetskog rata i strpe se da se srpsko teško naoružanje povuče na ultimatumom određeno rastojanje od 20 km od ove muslimanske enklave. Poker, šah, zatezanje živaca, igra smrti. Bože, šta je sve proisteklo i šta li će sve proisteći iz samoubilačkog nagona jednog čoveka i užasavajućeg mentaliteta jednog naroda koji već četvrtu godinu sagara u orgastičnoj destrukciji, omogućenoj mu izborom pomenute individue za vožda.

27. april 1994.

Jutarnje saopštenje: Srbi su povukli teško naoružanje na 20 km od muslimanskih enklava stavljenih pod zaštitu OUN, te NATO neće bombardovati njihove položaje.

Divčibare, 30. april 1994.

U aktuelnoj balkanskoj kataklizmi za mene je najstrašnije to što moj narod, umesto da se razmnožavanjem, i umnožavanjem (što će reći: podsticanjem vitalnih energija), suprotstavi natalitetnoj invaziji islama kojoj je neposredno izložen, samoubilački hrli u rat da ubijanjem Hrvata i klanjem muslimana popravi sopstvenu krvnu sliku. Tj. da uništavanjem drugih smanji disproporciju između muslimanskog geometrijskoprogresivnog priraštaja i sopstvene samorazorne bele kuge.

MAJ

17. maj 1994.

Uporedo s mlitavim međunarodnim naporima da se na tlu bivše Jugoslavije ugasi ratni požar (u kojima su Amerika, Rusija i Evropa složni koliko i rogovi u vreći), bosanska se krvoliptanja u Sarajevu, na Majevici, kod Brčkog, Tuzle i Goražda ne smanjuju: pešadijske čarke smenjuju artiljerijska i minobacačka granatiranja, a dopunjuju snajperski smrtonosni hici koji ponajčešće odnose živote nedužnih.

18. maj 1994.

U ratno vreme pomama iracionalizama je neograničena:

– nezasitost crkvenih ambicija;

– trgovačka aktivnost proroka i proročica;

– sve veće i sve češće prisustvo vizionara, okultista i zvezdočataca u ilustrovanim časopisima i na TV programima;

– sve razgranatije rubrike za horoskope u dnevnim novinama.

20. maj 1994.

Trijumf rodoljublja:

u XIX veku – zanos i stvaralaštvo;

u XX veku – razaranje i smrt.

Patriotizam kao pseudoideologija, dopingovan nacionalističkom omamom i ludilom vere.

Nacionalizam – taština i slepilo.

Šovinizam – mržnja i samodovoljnost.

Varvarstvo – poremećaj životnih nagona, izopačena čežnja za povratkom Prirodi.

Bog – izgovor.

21. maj 1994.

Umesto nekadašnjeg

ja i ti,

sada vlada

mi i oni.

22. maj 1994.

Sveruski patrijarh Aleksej, srpski patrijarh Pavle, crnogorski mitropolit Amfilohije i čitava šarolika vojska pravoslavnih mantijaša kandilka se Srbijom, Kosovom, Bosnom i Crnom Gorom, kadeći tamjanom vreli balkanski vazduh. Vazduh je već zatrovan smradom leševa, baruta i spaljenih ljudskih prebivališta. I to sve samo potvrđuje definitivnu vladavinu bezbožništva.

31. maj 1994.

Pominje se cifra od 400.000 mladih ljudi, mahom obrazovanih, koji su od 1991. pa do danas napustili Srbiju: bežeći od ratnog besnila, potražili su utočište u visokocivilizovanim državama Zapada.

(Patriotizam = anahronizam.)

JUN

1. jun 1994.

Ono što u ratu užasava, ali i otrežnjuje, jeste činjenica da sa ljudskim životima u nepovrat odlaze i umetnička dela – naš život produžavan u fikciji. (U ovom građanskom, nacionalno-verskom, ili, što je najverovatnije, civilizacijskom ratu Srbi ruše džamije, Hrvati pravoslavne crkve, muslimani katoličke hramove, a i jedni i drugi i treći zajednički se međusobno ubijaju.)

2. jun 1994.

Nacionalisti ili građani. Kako je građanstvo na Balkanu slabo, znači – nacionalisti.

To jest, seljaci.

(Moglo bi se s ozbiljnim razlozima reći da ovaj krvavi i besmisleni građanski rat nije ništa drugo do seljačka nacionalistička kontrarevolucija koja prethodnu seljačku komunističku revoluciju otprema ad acta.)

(Odnosno: trijumf amorfije nad pokušajem nasilnog importa tekovina civilizacije kristala na Balkan – jedinu evropsku oblast imunu na progres i napredak.)

5. jun 1994.

Miloševićeva izjava da „Srbi mogu pod sankcijama izdržati i hiljadu godina“ prija inadžijskom nacionalnom mentalitetu (objašnjavajući bolje od bilo kakve razložne analize na kojim je osnovama zasnovana duboka i čvrsta veza između naroda i njegovog vođe). Ali otkriva i pravu prirodu njegovog mračnog karaktera koji ga svrstava u isti red sa Čaušeskuom i Enver Hodžom.

9. jun 1994.

Hermetizacija Srbije, za koju su u istoj meri zaslužni zadrti nacionalisti drogirani mitskom veličinom nacije koliko i tzv. međunarodni faktori, nije proizvela samo fizičku stešnjenost ljudi prinuđenih da žive u opsadi, već i duševnu: bunilo, neuravnoteženost i neurastenični svakodnevni ispadi na granici ludila samo su neki od simptoma pogubnog osećanja bezizlaza koji gospodari najvećim brojem pripadnika ove zajednice. Otud česte svađe, tuče, masovna pijanstva sred kojih se euforična veselja praćena pucnjavom munjevito pretvaraju u ratno poprište, a potom tonu u grobnu tišinu i simptomatično mirovanje – posledicu kako lične tako i kolektivne nesigurnosti zbog neprestanih krađa, pljački, pretnji, ucena i hladnokrvnih ubistava čija eskalacija rečitije od svega govori o haosu i bezvlašću. Tj. o pravom stanju zajednice u koje je sama sebe dovela opredelivši se za rat.

10. jun 1994.

Sedmodnevno natezanje između delegacija Srba i muslimansko-hrvatskih predstavnika u Ženevi okončano je potpisivanjem jednomesečnog primirja, a dva dana kasnije, to jest dan uoči stupanja primirja na snagu, američki Senat zahteva od Bila Klintona da jednostranim aktom ukine embargo UN na uvoz oružja muslimana u Bosni.

Mir?

Samo fraza.

21. jun 1994.

Granatiranje sarajevske biblioteke koje su izveli Srbi 1992. ni po čemu se ne razlikuje od nemačkog bombardovanja Narodne biblioteke u Beogradu 6. aprila 1941.

27. jun 1994.

Grad sve više podseća na džunglu ne samo po sve većem broju krvoloka, po divljem lovu na ljude kao da su životinje u pitanju, već i po neprestanoj pisci, arlaukanju, zavijanju i coktanju policijskih sirena i alarmnih uređaja.

JUL

12. jul 1994.

Sad nakinđureni pacovi zvani diplomate ponovo vršljaju balkanskim vukojebinama s namerom da potru krvave posledice svojih pakosnih spletki i sebičnih špekulacija.

13. jul 1994.

Posle Ženeve, evo i Napulj, stecište Sedmorice najbogatijih (sedmorice vladalaca svetom na čelu sa SAD, jedinim pravim i istinskim njegovim gospodarom), zajedno sa Rusijom, svojim najmoćnijim nekadašnjim protivnikom a sada poniženim vazalom, bruji od apela zaraćenim stranama u Bosni da prekinu međusobna ubijanja, ali i pretnji šta će im se desiti ukoliko ultimativni zahtevi za prihvatanje ponuđenih predloga za podelu etničkih teritorija i njihovo razgraničenje ne budu prihvaćeni.

15. jul 1994.

Danas se srećem s Milošem Stambolićem, starim znancem iz vremena kad je bio glavni i odgovorni urednik Vidika. Poziva me u Nolit. Evocirajući uspomene, seća se kako je i zašto zahtevao da se iz moje prve zbirke pripovedaka Krivudava reka odstrani priča U osvit, a u pripovetkama Legenda i Dva milicionara izmeni tekst. S još dva slična zahteva, upućena jednom prilikom Aleksandru Tišmi (povod je bio objavljivanje romana Upotreba čoveka), a drugom, iz sličnih razloga, Mihailu Laliću, smatra da su to jedini njegovi cenzorski gresi u toku dugogodišnje uredničke karijere.

Najzad, saopštava mi da me je s razlogom pozvao u svoju kancelariju, jer želi da pročitam jedan njegov napis, objavljen u nepoznatoj mi publikaciji, i ja ga, kao tekst od značaja, prenosim u ovaj dnevnik.

UVOD U JEDNU SMRT

Miloš Stambolić

Rezervista Miroslav Milenković, rođen pedeset i prve, otac dvoje dece, građevinski radnik, pripadnik jedinice Teritorijalne odbrane iz Gornjeg Milanovca, dignute 17. septembra, nije mogao da izdrži insistiranje svoga majora Rajka Šutića da se opredeli – hoće li među izdajnike u jednom stroju, ili među prave Srbe u drugom, mnogo manjem. Pošto je više puta prelazio iz jednog stroja u drugi, rastrzan između sopstvenog zdravog razuma i drugarstva i oficirskih govora o patriotizmu, srpstvu i izdaji, Miroslav Milenković je zastao u jednom trenutku između dva stroja i ispalio sebi metak u glavu. To se desilo negde između Šida i Tovarnika, 20. septembra 1991. Smrt Miroslava Milenkovića najbolje ilustruje moralne dileme, ljudske tragedije i duboki besmisao građanskog rata u Jugoslaviji.

(Republika, 1-15. III 1991, Beograd)

16. jul 1994.

Ako bih podržavao takozvane nacionalne interese, to jest – ako bih kolektivnom biću dao prednost nad sopstvenim, potro bih sam sebe. Ma koliko se trudio da prodrem u srž srpskog iracionalnog ponašanja, ja, na koncu, ne nalazim ni išta drugo, ni išta više od onoga što predstavlja duhovno svojstvo arapskih zajednica u Aziji ili crnačkih plemena iz Afrike. (Pri tom ne pomišljam na poniženja ni na čiji račun, već na samosvojnosti civilizacijskog karaktera.) Zato, uprkos razumevanju, pa i sapatništvu sa sudbinom roda mog, shvatam da je sve ono čime se razlikujem od drugih ljudi nepodudarno sa suštinom nacionalnog bića naroda kome pripadam. I da, ma koliko moj specifikum zavisio od sudbine kolektiva, nije istovetan sa uzročnikom njegove zle sudbe: takva je sudbina samo posledica užasnih svojstava srpskog mentaliteta koji zajednicu, opirući se da prihvati bilo koje ozbiljnije organizacione tekovine evropske civilizacije, vraća vekovima u praiskonsko stanje apsolutne amorfije – osobina svih paganskih zajednica.

19. jul 1994.

Nacionalizam, bilo koji, za mene je najopasnija i najgluplja zabluda savremenog čoveka. Distancirao sam se od svoje nacije, jer mi se zgadila njena agresivna hvalisavost. Verujem u nedeljivu univerzalnu civilizaciju kakva je neophodna našem stoleću. (Klaus Man)

Delim ista osećanja i shvatanja, ali bez vere u nedeljivu civilizaciju. Takva civilizacija, u kakvu se uzda Klaus Man, u savremenom se životu ostvaruje kao dominantna, imperijalna zapadna civilizacija (civilizacija kristala), koja preko svojih instrumentarija (NATO, OUN, Savet bezbednosti, KEBS itd.) kinji ostale dve trećine čovečanstva, ne libeći se otvorenih zločina u ime humanih ideala (progresa, kulture, civilizacije, prava čoveka itd), a zarad obezbeđivanja nove radne snage i osvajanja novih tržišta. Zavada, koju među glupim (što će reći: nedovoljno lukavim) narodima – pripadnicima suprotnih civilizacijskih formacija (amorfije) seje, raspaljuje, širi i podržava ta ogromna, i sve veća, sada već zastrašujuća globalna pošast, samo je jedno od sredstava za ostvarivanje modernih imperijalnih ciljeva.

Zavadi pa vladaj, čuvena Hitlerova deviza, ponovo stiče svoju punu aktuelnost.

Divčibare, 25. jul 1994.

Kao i dosad, i sad, odavde, s planine, sve što je u Beogradu ličilo na krvavu dramu, izgleda kao privid.

A nije.

30. jul 1994.

Predlog tzv. Kontakt grupe (predstavnika SADa, Nemačke, Velike Britanije, Francuske i Rusije), saopšten u Ženevi, da se, zbog odbijanja bosanskih Srba da bezuslovno prihvate njihov mirovni plan, pojačaju sankcije prema Srbiji i Crnoj Gori; tvrdo ponašanje srpskih predstavnika s Pala; pranje ruku Slobodana Miloševića pred neizvesnošću Srba u Bosni i Hrvatskoj; pojačana ratna dejstva na bosanskim bojištima; nervoza u SRJ zbog odloženog ukidanja međunarodnog embarga – jednom rečju: histerična neizvesnost u kojoj se nalaze svi akteri građanskog rata na tlu bivše Jugoslavije, samo potvrđuje krajnju nepredvidljivost buduće sudbine ovog podneblja.

Hoću li na ovaj dnevnik ikada staviti tačku? Ili će se beleženje otegnuti u nedogled? (Do mog odlaska u gornje regione?)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.