Univerzalna biblioteka

I zaista, digitalna univerzalna biblioteka bila bi bolja i od bilo koje što ju je mogao i zamisliti neki davni mislilac, jer bi svako delo bilo dostupno svima, na bilo kom mestu i u bilo koje vreme. Ona bi mogla da sadrži ne samo knjige i članke, već i slike, muziku, filmove i sve druge oblike kreativnog izražavanja koji se mogu predstaviti u digitalnoj formi.

Ali, Guglov plan imao je i jednu 'kvaku'. Većina dela koje poseduju ove istraživačke biblioteke još je pod kopirajtom. Gugl je saopštio da će skenirati čitavu knjigu, bez obzira na njen kopirajt status, ali da će korisnicima koji traže nešto u knjigama s kopirajtom biti prikazani samo fragmenti. To je bilo, tvrdio je Gugl, „fer korišćenje“ – i stoga dozvoljeno po zakonima o kopirajtu na isti način na koji se mogu citirati rečenica ili dve iz neke knjige radi prikazivanja ili rasprave.

Izdavači i autori nisu se složili s tim, neki su čak tužili Gugl zbog kršenja kopirajta, da bi na kraju prihvatili nagodbu kojom im je ponuđen deo Guglovog prihoda. Prošlog meseca, međutim, u jednom sudu na Menhetnu, sudija Deni Čin odbio je predloženu nagodbu, delimično i zato što bi njome Guglu bio dat de facto monopol nad digitalnim verzijama takozvanih knjiga „siročića“ – to jest, knjiga za koje još važi kopirajt, ali se one više ne štampaju i za koje je teško utvrditi ko ima vlasništvo kopirajta.

Čin je procenio da je Kongres Sjedinjenih Država, a ne sud, telo koje treba da odluči kome treba da bude dodeljeno starateljstvo nad knjigama siročićima, i pod kojim uslovima. On je svakako bio u pravu, bar ako se stvari posmatraju u okviru jurisdikcije SAD. To su krupna i važna pitanja, koja se tiču ne samo autora, izdavača i Gugla, već svakog koga interesuju rasprostranjenost i dostupnost znanja i kulture. Zato, iako Činova odluka predstavlja privremeni korak nazad na putu prema univerzalnoj biblioteci, ona pruža mogućnost da se razmotri kako san može biti ostvaren na najbolji način.

Centralno pitanje je ovo: Kako možemo da sve knjige i članke – ne samo fragmente, već čitava dela – učinimo dostupnim svima, a sačuvamo prava njihovih stvaralaca? Da bismo odgovorili na to, naravno, treba da odredimo šta su ta prava. Baš kao što se pronalazačima daju patenti kako bi mogli da steknu dobit od svojih pronalazaka za neko ograničeno vreme, tako je i autorima prvobitno bio dat kopirajt na relativno kratak period – u SAD on je na početku važio samo 14 godina nakon prvog objavljivanja dela.

Za većinu autora to bi bilo dovoljno vremena da steknu najveći deo dohotka koji bi sveukupno mogli da dobiju od onog što su napisali; posle toga, dela bi bila u javnom domenu. Ali, korporacije prave bogatstvo na kopirajtu i neprestano pritiskaju Kongres da se on produži, tako da on sada u SAD traje 70 godina posle autorove smrti. (Zakon iz 1998. kojim je on poslednji put bio produžen dobio je nadimak „Akt za zaštitu Mikija Mausa“ pošto je omogućio Kompaniji Volt Dizni da zadrži kopirajt na ovaj čuveni lik iz crtanih filmova.)

Zbog toga što kopirajt traje toliko dugo su čak tri četvrtine svih knjiga u bibliotekama „osirotele“. Ogromna zbirka znanja, kulture i literarnih ostvarenja nedostupna je većini ljudi. Digitizovanje bi je učinilo dostupnom svakom ko ima pristup Internetu. Kako je to rekao Piter Brantli, direktor za tehnologiju Kalifornijske digitalne biblioteke: „Moralni imperativ je da posegnemo na police biblioteka, zgrabimo stvari koje su osirotele i stavimo ih na vrh skenera.“

Robert Darnton, direktor Harvardske univerzitetske biblioteke, predložio je alternativu planovima Gugla: digitalnu javnu biblioteku, koju bi finansirala koalicija fondacija, a koja bi radila u tandemu s koalicijom istraživačkih biblioteka. Darntonov plan ipak nije univerzalna biblioteka, jer bi štampana dela i ona pod kopirajtom bila isključena; ali, on veruje da bi Kongres mogao da nekoj nekomercijalnoj javnoj biblioteci da pravo da digitalizuje knjige siročiće.

To bi bio ogroman korak u dobrom pravcu, ali mi ne treba da odustanemo od sna o univerzalnoj digitalnoj javnoj biblioteci. Uostalom, knjige koje se još štampaju verovatno će biti one što sadrže najveći deo najnovijih informacija, i one koje ljudi najviše žele da čitaju.

Mnoge evropske zemlje, kao i Australija, Kanada, Izrael i Novi Zeland, usvojile su zakone koji su ustanovili „pravo javnog pozajmljivanja“ – to jest, vlada priznaje da omogućavanje stotinama ljudi da pročitaju jedan primerak knjige predstavlja javno dobro, ali da će to verovatno smanjiti prodaju knjige. Univerzalnoj javnoj biblioteci moglo bi se dozvoliti da digitalizuje čak i dela koja se štampaju i ona pod kopirajtom, uz naknadu izdavaču i autoru koja bi se zasnivala na tome koliko je puta digitalna verzija bila pročitana.

Ako možemo da pošaljemo čoveka na Mesec i utvrdimo poredak u sastavu ljudskog genoma, trebalo bi da možemo da smislimo nešto nalik na univerzalnu digitalnu javnu biblioteku. Tu ćemo se suočiti s još jednim moralnim imperativom, a koji će biti još teže ispuniti: širenjem pristupa Internetu iznad granice od 30 i manje odsto svetskog stanovništva koliko on sada iznosi.

Autor je profesor bioetike na Univerzitetu Prinston i počasni profesor Univerziteta Melburn. Njegova najnovija knjiga zove se

„Život koji možete spasti“