Većina tanka, budućnost neizvesna

Srbija je dobila novog premijera Mirka Cvetkovića i Vladu, čiji sastav na kraju nikoga nije iznenadio. Peta postpetooktobarska vlada izabrana je tankom većinom od 127 poslanika koalicija Za evropsku Srbiju, SPS-PUPS-JS, G17 plus, mađarskih i bošnjačkih stranaka, 7. jula, na nekadašnji državni praznik Dan ustanka. Mada je bilo nagoveštaja i najava da će datum izbora Vlade biti prigodnije „patriotskiji“ i pasti na Vidovdan, to se nije desilo. Poklapanje sa Danom ustanka možda i nije toliko loše jer okosnicu Vlade, bar verbalno, čine „levičarske“ partije, Demokratska stranka, članica Socijalističke internacionale i Socijalistička partija Srbije, čija je velika ambicija da postane deo ove međunarodne levičarske organizacije.

Vučić, Đilas ili prinudna uprava u Beogradu

Nakon izbora vlade i slavlja kod Dragana Markovića Palme, to jest njegovom rodnom Končarevu, koalicija DS i SPS trebalo bi da bude potvrđena i potpisivanjem deklaracije o pomirenju, ali i uspostavljenjem vlasti u Beogradu. Deklaracija o pomirenju ne bi trebalo da predstavlja problem i nju su više puta najavili lideri dve stranke. Predsednik DS i Srbije Boris Tadić izjavio je da je između dve stranke bio ogroman jaz devedesetih godina. „Međutim, u ime zajedničke vizije budućnosti, mi ćemo da se pomirimo i da radimo za tu budućnost“, obećao je Tadić. Dačić je, pak, prvi put javno otvorio mogućnost promene koalicionih partnera za Beograd.

Mastilo na koalicionom sporazumu za Beograd radikala, narodnjaka i socijalista davno se osušilo, održano je nekoliko performansa protiv zakazivanja konstitutivne sednice za 14. jul, na skoro svakodnevnim sastancima je skoro sve utanačeno, ali hoće li Aleksandar Vučić i ostali u ponedeljak zauzeti pikirane funkcije, teško je reći. Trenutno je verovatnije da u Beogradu bude replicirana republička koalicija, uz podršku LDP, Dragan Đilas bude izabran za gradonačelnika ili da bude uvedena prinudna uprava. Socijalistima možda neće biti lako da povuku datu reč i potpis sa koalicionog sporazuma, ali DSS im je, povremeno neumerenim i zapaljivim govorima u Skupštini Srbije, dao odličan izgovor. Džabe je zamenik predsednika SRS Tomislav Nikolić apelovao na smirivanje strasti, jer „nam valja formirati vlast u Beogradu“, Aligrudić i ostali „Dačeka“ nisu puštali na miru. Zašto bi on onda poštovao koalicioni sporazum? Moć ubeđivanja i pregovarački potencijal DS ne treba zanemariti. Pokazali su ga na republičkom nivou, time što su faktički od 12. maja tvrdili da će oni formirati vladu sa SPS. Nisu odustajali ni kada im skoro niko nije verovao, a Dačić, Nikolić i Koštunica bili navodno na pragu dogovora. Koalicioni potencijal su potvrdili i u mnogim lokalnim sredinama. U beogradskoj opštini Surčin, radikali izvisili uoči samog glasanja, a demokrate osvojile vlast. Kako da im čovek onda ne veruje da će formirati vlast u Beogradu uprkos koalicionom sporazumu SRS, SPS-PUPS i DSS-NS?

Za razliku od prošle vlade koju smo dobili pola sata pre isteka zakonskog roka, Cvetkovićeva je formirana debelo pre roka, što ne treba da čudi jer je njen bitan ministar postao i nekadašnji Miloševićev udarnik Milutin Mrkonjić. Pored Mrkonjića, zaduženog za infrastrukturu, u vladi su još tri predstavnika SPS Ivica Dačić (potpredsednik, prvi zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova ili „tri u jednom“, kako su ga novinari prozvali), Žarko Obradović, ministar prosvete i skoro zaboravljeni Petar Škundrić, zadužen za rudarstvo i energetiku.
Medijske spekulacije o sastavu vlade pokazale su se skoro stoprocentno tačne, te su na kraju jedine nedoumice bile koji resor će zauzeti Oliver Dulić ili Sulejman Ugljanin, na primer. Možda je „vađenje iz naftalina“ „crnogorskog kadra“ Bogoljuba Šijakovića, koji je u nekadašnjoj vladi nekadašnje SRJ bio takođe ministar vera jedino relativno iznenađenje. Ukoliko se o iznenađenjima u slučaju formiranja ove vlade uopšte može govoriti. Pokazalo se da je Srbija veliko selo jer su i vrapci na grani znali ko će ući u vladu. Srbija je i svet, jer je primopredaja, uprkos tradicionalnom balkanskom mentalitetu, uzavrelih izbornih i postizbornih strasti, prošla galantno mirno. Kao da smo, daleko bilo, dosadna Danska ili Švajcarska.
Da nismo ni Danska ni Švajcarska, pokazao je tempo rada nove vlade. Izabrani su u ponedeljak, 7. jula, oko 23 sata, preuzeli dužnost narednog, 8. jula, oko podneva, održali zatim konstitutivnu sednicu, onda zasedali u sredu i četvrtak. Tri sednice u tri dana, ili dve u dva, ako konstitutivnu ne računamo već samo radne, malo li je na početku jula i na 30 i nešto stepeni?
Premijer Mirko Cvetković obratio se javnosti posle sednice održane u četvrtak i saopštio da je Vlada usvojila i Skupštini po hitnoj proceduri uputila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, gasno-energetski sporazum sa Rusijom i predlog rezolucije kojom bi se potvrdila dosadašnja državna politika prema Kosovu. Možda ne tim redom, ali usvojeni dokumenti pokazuju i strateško opredeljenje Vlade koje je najavio premijer u svom ekspozeu. Evropske integracije (šire posmatrano i poboljšanje odnosa sa Zapadom, pre svih SAD), nastavak saradnje sa Rusijom, glavni su spoljnopolitički ciljevi, a unutrašnji nastavak borbe za teritorijalni integritet.
„Sve članice koalicije su potpuno saglasne da nova vlada nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije, kao i da će u saradnji sa drugim državnim organima preduzeti sve pravne i diplomatske mere za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije“, rekao je Cvetković u ekspozeu pred poslanicima Skupštine. Po preuzimanju dužnosti, Cvetković je na svečanosti povodom završetka školovanja 51. klase Škole nacionalne odbrane ponovio da „nova vlada nikada neće priznati nezavisno Kosovo“. Predlog rezolucije o Kosovu trebalo bi da uveri neverne tome da nova vlada neće menjati kurs prema pokrajni, ali opozicija je sumnjičava. LDP u Predlogu rezolucije vidi nastavak neuspešne politike i poigravanje Kosovom, dok DSS smatra da je reč o zamazivanju očiju i da se dokument ne bavi suštinskim problemima. Ekonomiji i evropskim integracijama je Cvetković u ekspozeu poklonio više pažnje, a kako će se vlada snaći u tim oblastima neće se tako brzo videti. Uz to, brzina evrointegracija ne zavisi samo od Srbije već i odnosa među članicama EU i budućnosti Lisabonskog sporazuma.
Pored premijera Cvetkovića, Vladu Srbije čini još 26 članova i podržava 11 političkih stranaka, među kojima i – kako je naziva Tomislav Nikolić (SRS) – „kancer stranka“ G17 plus. Da li će Cvetković uspeti da tako heterogenu vladu održi na okupu? Kako će se snaći kada prvi problemi nastupe, a sigurno na njih neće njegov kabinet dugo čekati? Oni koji poznaju mandatara tvrde da je reč o tolerantnom i smirenom čoveku, koji ume da sluša, ali i da priča. Njegovog prethodnika Vojislava Koštunicu takođe su smatrali za smirenog i tolerantnog, čak je i posle petog oktobra dobio nadimak „apaurin“. Pokazalo se da mu to nije pomoglo da dve vlade koje je vodio dovede do kraja mandata.
Cvetković ima olakšavajuće i otežavajuće okolnosti. U prve se može računati podrška Zapada i to da će članice koalicije dobro razmisliti pre no što pokušaju da obore vladu jer je pitanje kako bi prošle da eventualnim vanrednim izborima. Otežavajuće okolnosti su naravno nagomilani politički i ekonomski problemi. Građanima se ogadila politika, žele bolji život, ali posle osam godina, strpljenje im je na izmaku. Tu je i hipoteka „slabog“, „tehničkog premijera“, koji će samo biti transmisija „šefa“ Borisa „Broz Putin“ Tadića. Opozicija se još presabira, ali nisu zanemarljive ni moguće turbulencije unutar DS i vladajuće koalicije. Odnosima u DS i koaliciji ipak će se verovatno, ako zatreba, a zatrebaće sigurno, pozabaviti i Boris „Broz Putin“ Tadić. Kako od tanke većine, koja na papiru iznosi 128, sa Draganom Markovićem Palmom, za koga se veruje da mu slave ubuduće neće remetiti poslaničke obaveze, eventualno 129, ako Riza Halimi podrži neke zakonske predloge, napraviti stabilnu vladu? Teško, ukoliko opipljivi rezultati u vidu ekonomskog boljitka ili bele Šengen liste ne stignu u skorije vreme.
Ekonomisti i politički analitičari nisu preveliki pesimisti pri prognoziranju budućnosti vlade. Mada primećuje da ekspoze mandatara Mirka Cvetkovića, deluje veoma ambiciozno, „na momente kao lista dobrih želja“, Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa ističe da postoji mogućnost da ova „veoma složena koalicija“ izdrži i ceo mandat. „Jednom kada svi osete ugodnosti ministarskih položaja i položaja u upravnim odborima, nerado će ljuljati taj čamac“, zapaža Nikolić.
Komentarišući ekonomske ciljeve Vlade, ekonomista Dejan Erić tvrdi da su realni i dobro odmereni. „Ti ciljevi nisu lažna obećanja koja bi predstavljala neku vrstu „šarene laže’“, kazao je Erić, koji naglašava da inflacija predstavlja veliki problem.
– Inflacija se ne suzbija preko noći i zahteva veliku koordinaciju mera monetarne i fiskalne politike pre svega, ali i privredni razvoj – zaključio je Erić.
I ekonomista Miroslav Prokopijević smatra da će glavni problem Vlade biti inflacija, ali i jačanje dinara, što destimuliše izvoz i strana ulaganja. Prema Prokopijeviću, veliko je pitanje šta može da učini vlada koja je „ideološki i politički tako nehomogena, u kojoj ima mnogo socijalne demagogije i mnogo težnje da se vrše preraspodele, na ovom unutrašnjem planu“.
Ekonomista Vladana Hamović smatra da u ostvarivanje programa Vlada mora da krene sa svim pratećim merama, a neke od njih nisu toliko popularne. Ekonomski novinar Miša Brkić upozorava na problem velike javne potrošnje. „U ekspozeu Cvetkovića nedostaje jedno od pravila EU, koje kaže da javna potrošnja u jednoj državi ne sme da bude veća od određenog procenta, recimo 35 odsto BDP, a u Srbiji je to mnogo više i to je jedan od razloga rasta inflacije“, primetio je Brkić. On ocenjuje da bi smanjenje javne potrošnje, uz liberalizaciju tržišta trebalo da bude među prioritetima Vlade.