Vlast pravi ideološke udžbenike istorije i kod dece pumpa „patriotske vrline“: Da li se iza svega krije novac?

– Istorija i geografija se na ovaj način pozicioniraju kao predmeti putem kojih država nastoji da oblikuje kolektivno pamćenje, iscrta simboličke granice „nacionalnog prostora“ i podstakne usvajanje jednog uniformnog osećaja nacionalnog identiteta. Posebno zabrinjava činjenica da je ovakva odluka doneta bez šire, transparentne i inkluzivne javne rasprave, bez učešća šire akademske zajednice, strukovnih udruženja i nastavnika – kaže za Danas Aleksandar Todosijević, nastavnik istorije i predsednik Udruženja za društvenu istoriju Euroklio.

Istoričari sa kojima smo nezvanično razgovarali veruju da je geografija u ovom slučaju poslužila kao dimna zavesa, a da je od početka namera vlasti bila da napiše ideološke udžbenike istorije dok deo javnosti pak veruje da se iza svega krije novac, i da je cela priča pokrenuta kako bi se devastirani državni izdavač Zavod za udžbenike „vratio u igru“ u podeli tržišnog kolača.

Nadležni ovu nameru ne kriju. Upravo je ministar prosvete Dejan Vuk Stanković izmene Zakona obrazložio težnjom da se da nova šansa javnom izdavaču i da mu se pomogne da stane na noge. Stanković odbacuje kritike da će budući udžbenici istorije služiti za indoktrinaciju mladih. Tokom skupštinske rasprave o novim zakonskim rešenjima više puta je isticao da je cilj uspostavljanja jedinstvenih sadržaja u nekim predmetima koji su „nacionalno senzitivni“ da se kod mladih razvije „patriotska vrlina“.

„Cilj ovog zakona je da istakne patriotizam i rodoljublje, da stvori patriotsku vrlinu kod mladih naraštaja, što ne isključuje i toleranciju i racionalnost i kritičko mišljenje. Zašto je problem da se gaji rodoljublje, poštovanje prema tradiciji, negovanje jezika, svest o vrednosti sopstvene književnosti i svest o njenom mestu u globalnoj svetskoj produkciji – govorio je Stanković tokom skupštinske rasprave.

Aleksandar Todsijević kaže da je pojam „patriotske vrline“, koji ministar najavljuje kao vaspitni cilj, već prepoznatljiv u pojedinim formulacijama važećih programa nastave i učenja, kroz pojmove „ličnog, nacionalnog i državnog identiteta“, „odgovornosti prema društvu i državi“, kao i kroz „poštovanje kulturno-istorijske baštine“.

On napominje da se u savremenom obrazovanju patriotizam ne definiše kao bezuslovna lojalnost prema državi, već kao odgovoran odnos prema zajednici koji se gradi na znanju, razumevanju i kritičkom sagledavanju prošlosti.

Todosijević ukazuje da važeći programi u Srbiji već sadrže elemente koji se mogu povezati sa takvim tumačenjem patriotizma, gde je naglasak na razvoju kritičkog mišljenja, razumevanju različitih perspektiva, poštovanju ljudskih prava i demokratskih vrednosti.

– Problem, međutim, nastaje u trenutku kada ministar ne precizira na koji način se ta „vrlina“ razvija i kojim sredstvima. Ukidanjem pluralizma na tržištu udžbenika i uvođenjem jednog državnog udžbenika iz istorije i geografije, država nastoji da nametne dominantan narativ koji direktno oblikuje osećaj nacionalne pripadnosti i patriotsku svest, bez prostora za kritičku analizu i upoređivanje različitih interpretacija prošlosti. Jedinstveni obavezni udžbenik, čak i kada formalno ne nameće „jednobraznost“, neizbežno sužava prostor za različite interpretacije i poređenja, koja predstavljaju suštinu kritičkog razumevanja istorijske nauke. Uvođenjem „identitetskih“ udžbenika, sužava se prostor za kritičko razmišljanje i razvoj kompetencija za život u savremenom društvu kod učenika – smatra Todosijević.

Prema njegovim rečima, razvijanje „patriotskih vrlina“ u nastavi istorije se ne može svesti na puko prenošenje gotovih znanja i unapred definisanih stavova učenicima.

– U skladu sa savremenim postulatima nastave istorije, patriotizam se gradi kroz razumevanje sopstvene prošlosti i kulturnog nasleđa, ali i kroz kritičko sagledavanje istorijskih procesa iz različitih perspektiva. Udžbenici istorije ne bi smeli da služe isključivo promociji jedne, od strane države definisane verzije prošlosti. Naprotiv, savremeni udžbenici treba da predstave različite istorijske perspektive, podstaknu učenike na analizu i kritičko razmišljenje, povežu prošlost sa savremenim društvenim procesima i razvijaju odgovoran odnos kako prema sopstvenom, tako i prema drugim nacionalnim identitetima. Patriotizam se, u tom smislu, razvija kroz aktivno i odgovorno suočavanje sa istorijskim činjenicama, a ne kroz uniformisani narativ koji se učenicima nudi kao jedini ispravan – ukazuje Todosijević.

Milivoj Bešlin, istoričar i viši naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, kaže da su udžbenici istorije i do sada bili „nacionalni“.

– Da budem precizan – dominantno nacionalistički u ideološkom smislu i etnocentrični u pristupu. Takođe, i do sada su bili isključivi odraz vladajuće ideologije i aktuelnog režima. Sve ove tendencije su manje uočljive kada je reč o nekim ranijim istorijskim epohama, a postajale bi sasvim očite kada je reč o savremenoj istoriji. Takođe, režim je i do sada ne samo vrlo striktno i u skladu sa svojom autoritarnom prirodom birao ideološki podobne autore i recenzente, pa ostaje zapitanost, šta još mogu uraditi više od ovoga u iskrivljavanju i zloupotrebi istorije – navodi Bešlin.

On očekuje da će i ono malo prisutnog kritičkog mišljenja da iščezne iz „nacionalnih“ udžbenika istorije i da će kompletan sadržaj biti sveden na istorijsko-revizionističku propagandu vladajuće nacionalisitčke i šovinističke ideologije.

– Ako pogledamo nalaze autora koji su analizirali udžbenike istorije, poput istoričarke Dubravke Stojanović, jasno je da su uvek udžbenici ovde bili poligon za promociju ideoloških koncepata vlasti, ali se malo koja vlast trudila da taj svoj odraz u udžbenicima učini tako javno i jasno vidljivim kao ova i to govori o jednoj suštinski nasilnoj, represivnoj i autoritarnoj prirodi aktuelnog režima. Žrtve takvog koncepta će biti mladi ljudi na čijoj radikalizaciji i ekstremizaciji vlast tako predano radi – smatra Bešlin.

Nacionalna vrlina o kojoj se govori i na način na koji se o njoj govori predstavlja skretanje fokusa sa pravih problema u prosveti, smatra profesor istorije Petar Panić. Kaže da su pravi problemi u prosveti to da naša zemlja izdvaja za obrazovanje manje novca nego neke zemlje u središnjoj Africi, da je standard prosvetnih radnika loš, te da prosečna plata u Srbiji i dalje premašuje platu nastavnika.

– Na PISA testiranjima rezultati su svake godine sve lošiji i ispod proseka, tako da je poslednje o čemu sada treba brinuti nekakva nacionalna vrlina. Osim toga, cela stvar ima prizvuk cenzure u tekstovima takozvanih „nacionalnih udžbenika“ što je posebno neprihvatljivo u današnje vreme – ističe Panić.

To što se u novousvojenom zakonu samo neki nastavni predmeti pominju kao nacionalni, predstavlja diskriminaciju nastavnika ostalih predmeta, smatra naš sagovornik i dodaje da njihove udžbenike može praktično da štampa ko hoće.

Panić ukazuje i da javni izdavač u tom slučaju nema obavezu da ponudi više udžbenika za isti razred, već se na velika vrata uvodi monopol o tome šta će i kako u tim udžbenicima pisati.

Ostaje, kaže, nejasno koji je motiv vlasti da baš sada počne da brine o identitetu i naciji dok druge, mnogo bitnije nedostatke prosvetnog sistema svesno ili ne gura u zapećak.

– U ovom konkretnom slučaju, mogu samo da se ozbiljno zabrinem za standarde rukopisa udžbenika koji mogu, ali i ne moraju da se ispune u novim izdanjima. Takođe ne vidim mogućnost korekcije ako neko, na primer, napiše loš udžbenik, jer je to jedini udžbenik jedinog – državnog izdavača. Izgleda da se, bar na ovom primeru, ubrzano vraćamo u prošlost u kojoj nije bilo mesta za izbor udžbenika i gde je sve bilo pod jednom kapom Zavoda za udžbenike pa su se loši udžbenici nasleđivali decenijama jer nije imao ili nije smeo niko da ih ospori novim i inoviranim tekstovima. Ako je ideja bila izgradnja nacionalnog identiteta, što samo po sebi nije ni nedopušteno ni rđavo, ovakav način je potpuno, nastavničkim rečnikom rečeno, promašena tema – zaključuje Panić.