Profesor Marko Šuica o nacionalnim udžbenicima: Vlast bi da se nametne kao kontrateža studentima koji jasno iskazuju patriotizam

To za Danas kaže Marko Šuica, profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, komentarišući najavu izdavanja jedinstvenih udžbenika iz srpskog jezik i književnosti, sveta oko nas, prirode i društva, istorije, geografije, muzičkog i likovnog, za učenike osnovne škole, koje bi izdavao Zavod za udžbenike.

Da li reaktiviranje ove teme ima veze sa sveopštim buntom u zemlji ako predsednik SNS-a Miloš Vučević kaže: “Po jednom pitanju sam utiska da je ogromna većina mladih ljudi patriotski nastrojena. Samo treba da ih sačuvamo da ih ovi ne otruju lažima i trikovima. Ne odričemo se naših vrednosti koji su naš DNK, tamo gde smo sigurni i čvrsti”.

– Tema uvođenja takozvanih nacionalnih udžbenika iz nekoliko školskih predmeta nije nova u političkim krugovima u Srbiji. Njena aktuelnost nikada nije bila potpuno potisnuta, već se u javnosti isticala prema potrebi određenog, pre svega, političkog trenutka. Tako je i sada. U momentima kada je politička situacija nestabilna, poseže se za „velikim temama“ koje reflektuju navodnu nacionalnu ugroženost uslovljavajući potrebu za uspostavljanjem jedinstva koje bi počivalo na jednostranoj interpretaciji prošlosti i doživljaju stvarnosti koji odgovara vlasti. Na taj način bi se, navodno, odbranila država i očuvao nacionalni identitet. Pisanje, publikovanje i odobravanje udžbenika, uključujući i udžbenike istorije regulisano je zakonom, jasnim procedurama i potpunom institucionalnom državnom kontrolom-pokrivenošću, tako da sve primedbe vlast, zapravo, upućuje samoj sebi.

Navođenjem očuvanja DNK nacije i identiteta u kontekstu obrazovanja i demokratskog društva stupa se na veoma klizav teren različitih oblika diskriminacije koji dalje vode ka promovisanju netolerancije, etničke i verske isključivosti, ksenofobije i kršenja ljudskih prava. Nije sasvim jasno na koga predstavnici vlasti konkretno misle kada insinuiraju da neko preko koncepata i sadržaja udžbenika utiče na mlade, kada se zna da su svi autori udžbenika uvaženi profesori, nastavnici, istraživači deo obrazovne ili naučne zajednice Srbije. U ovom trenutku, aktuelizovanje ove teme u javnom prostoru vezujem za potrebu vlasti da se nametne kao kontrateža studentima koji jasno iskazuju patriotizam i drugačiju viziju države. S druge strane, ne treba gubiti iz vida da je u toku reforma programa nastave i učenja za osnovne škole i gimnazije što otvara mogućnost da se interveniše u prostor izdavanja udžbenika određenih predmeta koji su prepoznati kao „nacionalni“.

Poslednji put kada je ova tema bila na dnevnom redu u fokusu je bio Jasenovac, sada doskorašnji premijer pominje i Košare. On sada kaže: „Ne smemo dozvoliti da nas ubede u udžbenicima da smo okupatori, agresori ili da smo mi nekog napali, kad su nas napadali. Da ne ispadne i da smo mi još išli dobrovoljno u Jasenovac ili da se nisu borili junaci na Košarama, kao i da nismo doneli slobodu svim južno-slovenskim narodima na prostoru bivše Jugoslavije“. Šta ova izjava najavljuje što se tiče budućeg sadržaja udžbenika?

– Nisam siguran da je autor ove izjave prelistao ijedan postojeći udžbenik iz istorije, kao ni da je upoznat sa ciljem i ishodima izučavanja istorije kao školskog predmeta u Republici Srbiji. Takođe, izjava ukoliko nije istrgnuta iz šireg konteksta, pokazuje pojednostavljeno razumevanje ne samo svrhe udžbenika kao nastavnog sredstva, kompleksnog i organizovanog procesa učenja, već i same društvene uloge istorije.

Ne mogu da odgovorim na pitanje šta planiraju autori ideje o nacionalnim udžbenicima. Da li se uspostavlja nekakvo superkontrolno, cenzorsko telo koje će, mimo već postojećih recenzentskih komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV), propisivati sadržaje, nije mi poznato. Udžbenike istorije u Srbiji, za sada, ne pišu političari i političke partije, niti su oni ovlašćeni za naručivanje određenih, njima poželjnih i povoljnih interpretacija prošlosti. Senzacionalističke izjave u kojima se van konteksta ističu izuzetno osetljive teme, najčešće Jasenovca i genocida nad Srbija u NDH, samo govore o namerama da se slobodno obrazovanje preinači u instrument sa političkom svrhom, što se protivi Zakonu o osnovama sistema obrazovanja. Manipulisanje prošlošću koja se sagledava kroz uloge nacionalnog herojstva i žrtve, uz argumentaciju o navodnoj zaštiti nacionalnog identiteta, više puta je viđeno u prošlosti. Posledice takvog pristupa, na žalost, osećamo i danas.

Svi pisci udžbenika istorije koji su sada na tržištu su domaći autori, neki od njih slove za nacionalno orijentisane. Šta mislite šta će biti presudno za izbor autora koji će pisati nove udžbenike istorije? Kriterijum koji se pominje u Nacrtu izmena Zakona o udžbenicima da će to biti stručnjaci od autoriteta je prilično opšti, i za neke od sadašnjih autora se to može reći.

– Zaista ne znam šta može da znači tako neodređeno formulisana odrednica. Do sada se u više navrata pokazalo da iskusni i dobri naučnici i istraživači, „stručnjaci od autoriteta“ ne moraju nužno biti i kvalitetni autori udžbenika. Udžbenik ne čini samo narativ, već i didaktičko oblikovanje, koncept, obrazovna kontekstualizacija, savremenost, prilagođenost uzrastu, otvorenost za propitivanje i saznavanje, povezanost sa drugim školskim predmetima i slično. Ne znam ko bi se mogao uklapati u profil zamišljen od strane predlagača ovog zakonskog rešenja. To bi mogli biti i neki već iskusni autori udžbenika istorije ili drugih „nacionalnih“ predmeta koji su do sada pisali za Zavod za udžbenike ili neku drugu privatnu izdavačku kuću.

Kakva je korist, a kakva šteta od uvođenja jedinstvenih udžbenika?

– Ne vidim bilo kakvu korist od ovakve ideje ni po državu, ni po nastavnike, a naročito učenike. Autonomnost učenja i prilagođavanje potrebama učenicima u različitim sredinama, što podrazumeva i izbor odgovarajućih udžbenika, predstavlja osnov obrazovnog sistema koji je uspostavljen na demokratskim načelima. Postoji zabluda da će se ovakvim pristupom nametnuti poželjni kolektivni nacionalni identitet, pogotovo što u postojećim udžbenicima iz likovne kulture, za to sigurno znam, postoji ravnomerna zastupljenost nacionalne umetnosti i kulturne baštine u odnosu na svetsku i evropsku baštinu. Posebno je važno naglasiti da insistiranje na merenju nacionalnih sadržaja u predmetima koji se bave podučavanjem književnosti i umetnosti kao univerzalnim vrednostima pokazuje suštinsko nerazumevanje pojma umetnosti. Nacionalni udžbenici bi možda imali određenu obrazovnu svrhu jedino ukoliko bi učenici imali mogućnost da propituju, analiziraju i vrednuju prezentovane homogenizovane narative sadržane u udžbeniku. U suprotnom, oni bi bili svedeni na nacionalni katehizis.

Udžbenik bilo kog izdavača treba da prati program nastave i učenja da bi mogao da bude odobren. Zar nije logičnije da država interveniše u programu da bi postigla ono što želi?

– Autori udžbenika koncipiraju i pišu udžbenike na osnovu programa nastave i učenja koje donosi i odobrava država. Dakle, oni su u direktnoj vezi. Stručne timove za izradu programa formira ZUOV i čine ih nastavnici iz škola, naučni istraživači, univerzitetski profesori i stručnjaci-koordinatori zavoda. Oni su odgovorni za prvi korak u izradi programa. Postojeći programi nastave i učenja sadrže jasno definisan cilj i ishode učenja, a oslanjaju se i na standarde postignuća učenika na osnovu kojih se koncipira završni ispit. Programi su usklađeni pre svega sa ciljevima i ishodima Zakona o osnovama sistema, mada se konsultuju i drugi relevantni dokumenti poput preporuka Saveta Evrope za nastavu istorije ili Referentni okvir kompetencija za demokratsku kulturu koji se primenjuje u obrazovnom sistemu Srbije. Nije redak slučaj da su autori programa istovremeno i autori pojedinih udžbenika. Osim u određenim slučajevima, kada je država direktno intervenisala u izradi programa za specijalizovana odeljenja za učenike sa posebnim sposobnostima za istoriju i geografiju, ovi timovi su delovali autonomno i ekspertski u okviru ZUOV-a. Država preko svojih institucija, Nacionalnog prosvetnog saveta i resornog ministra ima mogućnost da utiče na programe, mada bi na prvom mestu trebalo da uvaži stručnost članova radnih grupa zavoda.

Predstavnici vlasti stalno govore kako druge zemlje štite svoje nacionalne interese kroz kreiranje nacionalnih udžbenika. Da li zaista i u drugim zemljama postoje takvi udžbenici?

– Jedan od primera na koji se ne bi trebalo ugledati je Mađarska u kojoj je sistematski sužavan prostor za nastavu istorije. U Mađarskoj je tržište istorijskih udžbenika pod državnom kontrolom. Za razliku od privatnih izdavača koji posluju na slobodnom tržištu, državni izdavač nudi besplatne udžbenike u kojima se promoviše politički narativ vladajuće stranke, često uz sporne tvrdnje i tumačenja istorijskih događaja. Verovatno je taj model poslužio i našim političarima kao put kojim bi mogla da se implementira u javnosti duže prisutna ideja o nacionalnim udžbenicima.

Šta sa nacionalnim čitankama?

Iz nacrta izmena Zakona o udžbenicima vidimo da se ne odustaje od nacionalnih čitanki, koje su uvedene sa istim obrazloženjem da se želi razvijati nacionalni identitet i osećaj pripadnosti Srbiji. Sad ispada da to nije dovoljno, pa se uvode i udžbenici. Kolika je mera “nacionalnosti” potrebna da bi vlast bila zadovoljna?

– Nacionalne čitanke su uvedene, takođe iz političkih razloga. Država ima pravo da podstiče i utiče na pravce u obrazovanju, ukoliko te aktivnosti nisu u suprotnosti sa ciljem, postulatima, ishodima Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Čitanke su pomoćni nastavni materijal i tako ih treba i koristiti. One mogu da posluže u procesu obrazovanja kao dopunsko nastavno sredstvo, ukoliko nastavnici procene da su im potrebne. Kod udžbenika je situacija nešto drugačija. Preuzimanjem monopola na sadržaje izučavanja maternjeg jezika i književnosti, ključnih društveno/humanističkih i umetničkih predmeta država sprovodi intervencionizam koji vodi ka sužavanju autonomije nastavnika u izboru nastavnih sredstava i pristupa učenju koji najviše odgovaraju njima i njihovim učenicima.

Kvantitativno povećavanje nacionalnih sadržaja u predmetima kao što je istorija nema obrazovnu svrhu i može čak imati suprotan efekat od očekivanog. Na kraju se postavlja pitanje šta je cilj obrazovanja: intelektualni, socijalni, lični razvoj učenika, izgradnja kritičkog mišljenja, propitivanje i razumevanje sveta u kome učenici treba da žive, ili stvaranje sledbenika propisanih, „nespornih“ narativa koji predstavljaju selektivnu interpretaciju prošlosti prema volji pojedinih političkih ili društvenih krugova. Sužavanje prostora u obrazovanju na nacionalne okvire ili isticanje „nacionalne izuzetnosti“ van šireg konteksta, može imati dugotrajne negativne društvene posledice. Isključivanje drugih, različitih perspektiva iz učenja o prošlosti može svesti nastavu istorije na nivo učenja dogme.