Zašto studenti u pobuni prećutkuju genocid u Srebrenici, kao i političke uloge Vučića i Dačića u ratu?

Iako je njihov najljući neprijatelj označen kao politički inspirator i podstrekač tog najtežeg zločina posle Drugog svetskog rata na evropskom tlu –  Aleksandar Vučić, slično kao i onaj koji komanduje policijom – Ivica Dačić.

(Podsetimo, 1995. Vučić je bio funkcioner SRS Vojislava Šešelja, a Dačić SPS Slobodana Miloševića.)

Sagovornici Danasa saglasni su da nije posao studenata da se bave genocidom.

Niko od njih tada nije bio rođen, a ako njihovi očevi i majke, dede i babe, nisu sa tim u stanju bile da se izbore, ako je ceo sistem postavljen na negiranju genocida i uloge Srbije u ratovima devedesetih, ako rastu učeći iz udžbenika koji poriču odgovornost zločinaca koji su zemlju upropastili, kao i da žive u državi kojom i dalje vladaju oni koji su genocid i ratne zločine inspirisali, nije realno od „naše dece“, u ovom trenutku očekivati suočavanje.

Bar dok ne padne režim Aleksandra Vučića, kažu saogovornici Danasa.

„Nažalost, studenti nemaju hrabrosti da prekinu tu zaveru laži, koje guši Srbiju“

Iako je Boris Tadić bio u Srebrenici, pa čak i Aleksandar Vučić, Srbija većinski nikada nije prihvatila odgovornost za taj zločin, a još manji broj ljudi je prihvatio da je u pitanju genocid – kaže za Danas Žarko Korać, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, u penziji.

Skupština Srbije je donela rezoluciju o Srebrenici koja je na žalost ostala mrtvo slovo na papiru, jer su u javnom životu danas najglasniji oni koji u potpunosti negiraju ono što se tamo dogodilo, dodaje.

– Samo u takvoj atmosferi česti govornik na studentskim skupovima Milo Lompar, može da organizuje u prostorijama Srpske književne zadruge proslavu rođendana Radovana Karadžića uz prikaz knjige njegovih stihova. Radi se potpuno svesnom potiskivanju neposredne prošlosti i postepenom rehabilitovanju najodgovornijih za Srebrenicu. Današnji studenti nisu ni bili rođeni kada se to dogodilo. I tako njihova ćutnja pokazuje da je pokušaj istorijskog diskontuiteta radi zaborava Srebrenice uspeo – to je bilo “davno a i pitanje je šta se tamo desilo” – objašnjava naš sagovornik.

Kako kaže, Srbija je uložila ogroman napor da se prikaže nevinom u odnosu na događaje iz devedesetih godina.

– Ona te događaje falsifikuje u udžbenicima istorije, u javnom govoru i biranjem na važne političke i društvene funkcije apologeta ratova tih godina. Mi živimo u jednoj ogromnoj dogovorenoj laži. To današnje studente ne oslobađa odgovornosti za ćutanje o tim događajima ali je stvorena društvena klima da je to u redu. Nažalost, studenti nemaju hrabrosti da prekinu tu zaveru laži, koja guši Srbiju – zaključuje Žarko Korać.

„Ti ljudi nisu zli niti nužno nacionalisti, njihovi strahovi moraju se razumeti…“

Prema rečima istoričara Dragan Popovića, studentski pokret od samog početka je sebi postavio crvenu liniju u izjašnjavanju o osetljivim temama.

– Sami su to nazvali ideološkim minimumom. U to spada i neizjašnjavanje o osetljivim temama iz prošlosti za koje veruju da su polarizirajuće za društvo. Naravno, ja bih voleo da osuda genocida u Srebrenici spada u taj minimum. Međutim, licemerno mi je da to tražim od studenata kada i sam, kao dugogodišnji aktivista, nisam uspeo u nameri da ta tema ne bude polarizujuća – kaže sagovornik Danasa.

– Nijedna politička koalicija koja je pretendovala da osvoji značajniji broj glasova nikada nije priznala da je reč o genocidu. Siguran sam da ni ovoga puta, ako bude drugih lista osim studentske, nijedna to neće uraditi. Zahvaljujući osetljivosti pitanja poput Srebrenice, automatski je osetljiv i ceo ratni period, uključujući i pitanje učešća sadašnjih funkcionera u ratnoj politici. Dakle, temu smo već postavili kao duboko polarizujuću i takvu smo je ostavili studentima. Sada je na nama da im prenesemo znanje o prošlosti i da za njih sačuvamo činjenice – ističe Dragan Popović.

Ali to moramo raditi bez oholog i patronizujućeg dociranja iz NVO ili stranačkih kabineta ili zluradog kritikovanja po društvenim mrežama, dodaje.

Prema njegovim rečima, „moramo im prvo pomoći u borbi sa neverovatno okrutnom i opasnom vlašću da bismo, kada se skloni autoritarna vlast, mogli ponovo da pokrenemo dijalog i suočimo se sa razlozima zbog kojih se veliki broj građana Srbije boji da prizna istinu o ratovima“.

– Ti ljudi nisu zli niti nužno nacionalisti. Njihovi strahovi moraju se razumeti i biće potrebno vreme da se to promeni. Zato Srebrenica nije u ovom specifičnom trenutku predizborna tema niti to može da bude. Naizgled paradoksalno, ali ja u ćutanju većine studenata vidim nadu da su spremni sutra da čuju zašto je važno pamtiti Srebrenicu i učiti iz tog traumatičnog iskustva – zaključuje Dragan Popović.

„Studenti zaista imaju najmanje razloga da govore o genocidu u Srebrenici“

Marko Miletić, urednik portala Mašina, kaže za Danas da „studenti, mladi ljudi koji su rođeni posle ratova devedesetih, koji su odrastali posle režima Slobodana Miloševića i koji čitavu svoju mladost žive pod režimom Vučića, zaista imaju najmanje razloga da govore o genocidu u Srebrenici“.

– Generacije roditelja i baba i deda današnjih studenata su te koje su imale priliku prethodnih decenija da zauzmu jasniji stav o ratovima koji su vođeni, zločinima i genocidu kao najstrašnijem ishodu. Oni koji su aktivnije učestvovali u političkom životu su svakako zauzimali stav o tim pitanjima, međutim većina je zapravo ćutala. A mnogi su ćutali zato što su posledice ratova podrazumevale i potpuni krah ekonomskih i privrednih sistema, zdravstva, obrazovanja, svega što podrazumevamo kao deo nekakvog normalnog društva i funkcionisanja zajednice – kaže Marko Miletić.

Studenti sa svojim roditeljima i profesorima, uglavnom, nisu pričali o ratovima i genocidu u Srebrenici već su odrastali u senci i posledici tih strašnih dešavanja. Zato, zaključuje dalje, ta generacija danas čini puno kako bi konačno izašla iz tog mraka u kojem se i dalje nalaze iste utvare i odvela društvo na neku svetliju tačku.