INTERVJU Reditelj i scenarista Miroslav Terzić: Nasilje nas više ne iznenađuje, postalo je prihvatljivo i normalno u našem društvu

Nagrada obuhvata podršku mreže Europa Cinemas, i dodatnu promociju filma i podsticaje bioskopskim prikazivačima širom Europe kako bi film imao što duži bioskopski život.

Nakon svetske premijere, „Tri nedelje posle“ trijumfovao je i na upravo završenoj 73. Puli, gde je imao regionalnu premijeru u programu Hrvatske manjinske koprodukcije – Terzić je dobio Zlatnu arenu za najbolju režiju, Vladimir Arsenijević, Bojan Vuletić i Terzić zajednički su poneli Zlatnu arenu za najbolji scenario, a za najbolju montažu nagrađen je Marko Ferković.

I pre samog pprikazivanja, u krugu kritike, ali i publike (13 kritičara iz regiona ocenjivalo je filmove oba takmičarska pograma, Hrvatski film i Hrvatske manjinske koprodukcije), za „Tri nedelje posle“ vladalo je veliko interesovanje, i smatralo se da je ova drama jedno od ključnih ostvarenja na ovogodišnjem festivalu.

A onda je tri dana pred premijeru priča o vršnjačkom i tinejdžerskom nasilju, inspirisana istinitim događajem, dobila dodatnu aktuelizacju – Vladimira Arsenijevića su u Beogradu surovo isprebijali mladi režimski lojalisti, pa je Pulski festival pozvao na javnu podršku našem piscu i građanskom aktivisti…

O svemu tome u „kroki“ razgovoru za Danas govori Miroslav Terzić, koji zbog poslovnih obaveza nije bio u Puli, a trenutno je na festivalu u Italiji, kao i o društvenom značaju filma „Tri nedelje posle“, represiji nad kinematografijom uprkos velkim uspesima koje ostvaruju naši filmovi i njihovi autori…

Od svetske premijere u Karlovom Varima stižu vam visoka priznanja – posle nagrade Europa Cinemas Label za najbolji evropski film, „Tri nedelje posle“ osvojio je i tri Zlatne arene u Puli, među kojima je i ona za najbolju režiju. Kako se osećate, i šta potvrđuju ova priznanja?

– Naravno da me raduju. Lep je osećaj kada film prepozna toliki broj ljudi i kada potvrda stigne sa različitih festivala, od različitih žirija i iz različitih sredina. Iako su nagrade uvek pomalo subjektivne, one ipak govore da je film nekoga dotakao, uznemirio ili podstakao na razmišljanje. A to je, verujem, i suština bavljenja filmom.

Put ovog filma bio je neobično dug. Od prve ideje Branislava Trifunovića i Vladimira Arsenijevića da se snimi film o vršnjačkom nasilju prošlo je skoro deset godina, a ja sam sa njim živeo sedam ili osam. To je veliki deo jednog života. Zato ove nagrade doživljavam pre svega kao potvrdu da je vredelo istrajati i da smo uspeli da napravimo film koji komunicira sa publikom.

Posebno mi je drago što se to dešava upravo u našem regionu. Verovao sam da će publika ovde možda najdirektnije razumeti film, jer su vršnjačko nasilje, odsustvo empatije, prebacivanje odgovornosti i urušavanje sistema vrednosti, nažalost, deo naše svakodnevice. Te teme ne treba mnogo objašnjavati – mi ih živimo.

Sada film ima svoj život. Više ne pripada ni meni ni ekipi koja ga je stvarala. Mi smo rekli ono što smo imali da kažemo, a sada je na publici da ga gleda, tumači, voli ili osporava. Ako posle projekcije ljudi nastave da razgovaraju, da se ne slažu i preispituju sebe ili društvo u kojem žive, onda mislim da je film ispunio svoju svrhu. Nagrade dođu i prođu, ali takvi razgovori ostaju.

Premijeri u Puli prethodio je tragični događaj s Vladimirom Arsenijevićem. Kako ste vi doživeli ovu slučajnu koincidenciju, i dodatnu aktuelizaciju  filma koji otvara jednu od najvažnijih tema – nasilje u našem društvu?

– Prvo što sam uradio kada sam čuo šta se dogodilo bilo je da pozovem Vladu. Nisam znao da mu je uzet telefon, pa sam mu nekoliko puta slao poruke sa jednim jedinim pitanjem: „Jesi dobro?“. Kada smo se čuli, više smo pričali o samom događaju I samo smo zaključili – baš kao u filmu.

Nažalost, koliko god taj događaj bio strašan, nije me iznenadio. I to je možda najtužnije. Takve stvari nam se dešavaju gotovo svakodnevno.

Upravo o tome govori „Tri nedelje posle“ – o normalizaciji nasilja, o društvu u kojem agresija postaje prihvatljiv način komunikacije, a empatija i odgovornost polako nestaju.

Ne mislim da je ovo bila koincidencija sa filmom. Naprotiv, film je nastao iz stvarnosti u kojoj već dugo živimo. Zato mi je posebno bolno što je upravo Vladimir Arsenijević bio žrtva takvog nasilja. On je čovek koji je ceo svoj život imao hrabrosti da javno iznese svoje mišljenje i da iza njega stoji. U jednom zdravom društvu takvi ljudi bi trebalo da budu primer, a ne meta.

Za razliku od režimskih medija, Filmski centar Srbije se na svom sajtu pohvalio uspehom naših filmova u Puli. Da li je ova pohvala u najmanju ruku cinična, s obzirom da je FCS već drugu godinu zaredom zaustavio konkurse i proizvodnju novih filmova, i da će u narednim godinama doći period kad naših filmova i manjinskih koprodukcija neće biti ni na jednom festiivalu?

– Da li je to licemerno ili nije, to ćete morati da pitate njih. Činjenica je da je „Tri nedelje posle“ podršku Filmskog centra Srbije dobio pre nekoliko godina i da je taj novac pomogao da film bude snimljen. Zato nemam ništa protiv kada jedna institucija podeli vest o uspehu filma koji predstavlja svoju zemlju. Ali postoji jedan veliki paradoks.

Filmovi kojima se danas hvale nastali su u jednom sistemu koji je, uprkos svim svojim manama, ipak počivao na stručnim komisijama i poverenju da o projektima odlučuje struka. Uvek je bilo nezadovoljnih autora, ali je postojao autoritet institucije.

Onog trenutka kada su odluke stručnih komisija počele da se poništavaju zbog nekih drugih interesa – zbog „nepodobnosti“ autora, počelo je urušavanje tog autoriteta. A kada izgubite autoritet, onda vrlo brzo izgubite i instituciju.

– Danas, posle dve godine bez redovnih konkursa, taj isti Filmski centar radi na urušavanju one iste kinematografije čijim se uspesima hvali. To nije samo moje mišljenje, to su činjenice čije ćemo posledice tek videti. Za dve ili tri godine postaviće se vrlo jednostavno pitanje – čije će uspehe tada slaviti, ako novih filmova bude sve manje?

Verujem da film mora da bude prostor slobode, različitih mišljenja, različitih poetika i različitih glasova. Onog trenutka kada počnemo da delimo autore na „podobne“ i „nepodobne“, ne urušavamo samo jednu instituciju, nego samu ideju kulture kao prostora slobode.

„Tri nedelje posle“ jeste film o vršnjačkom nasilju, ali još više od toga on govori o urušavanju sistema vrednosti. O trenutku kada institucije izgube autoritet, kada odgovornost nestane, a sila postane važnija od dijaloga. Voleo bih da je to samo tema jednog filma. Plašim se da je to danas mnogo više od toga.