Vreme proučavanaja i tumačenja dela Slobodana Džunića tek dolazi i Pirot bi mogao još aktivnije da se uključi u njihovo proučavanje i istraživanje, ocenjeno je na tribini posvećenoj desetogodišnjici smrti najvećeg književnika rođenog u pirotskom kraju koji je nepravedno zapostavljen u srpskoj književnosti.
Na skupu koji je organizovala Narodna biblioteka u Pirotu o Džunićevom stvaralaštvu i delu govorili su profesor srpske književnosti 20. veka na Filozofskom fakultetu u Nišu Jovan Pejčić, doktor književnih nauka i specijalista za francusku književnost i profesor francuskog jezika na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i kćerka Slobodana Džunića Marija Džunić-Drinjakovići Dragan Lilić, koji je doktorirao proučavajući leksiku i frazeologiju u Džunićevim delima. Tribinu je vodila novinarka Gordana Simonović.
Direktor Narodne biblioteke u Pirotu Momčilo Antić je podsetio na Džunićeve boravke u Pirotu, ali i na njegov roman „Vinograd gospodnji“ koji je bio u najužoj konkurenciji za NIN-u nagradu 1959, godine u kojoj nagrada nije dodeljena.
– Godinu dana pre toga Džunićje dobio nagradu Udruženja književnika Srbije s još nekoliko pisaca i tada je javnost žestoko reagovala. Javnost se tada najviše okomila na Mladena Oljaču, ali i na Džunića – podsetio je Antić. Prema rečima profesora Jovana Pejčića, niška „Prosveta“ je 1998. objavila „Vetrove Stare Planine“, a godinu dana kasnije kao član žirija za nagradu „Meša Selimović“, ovo Džunićevo delo stavio je na prvo mesto.
– U obrazloženju predloga za ovu nagradu rekao sam da srpska književnost, paradoksalno, na početku 20. veka ima delo koje razgraničava 19. stoleće od potonjih vremena, a da na kraju 20. veka, isto tako sa juga Srbije, dolazi delo koje će 20. vek zatvoriti i otvoriti se za nova vremena. U romanu „Vasilijana“, objavljenom 1990, narator, pripovedač, komentator sudbina upotrebljava rečenicu: „Sve sama spletena putišta“. Ova rečenica, u stvari, određuje sudbinu Džunićevih junaka, ali i književnu sudbinu Slobodana Džunića kao pisca u drugoj polovini srpskog književnog 20. veka. Knjiga pripovedaka „Zrna“ njegova je prva knjiga koja na verodostojan način uvodi staroplaninski, midžorski, pirotski kraj, koji će postati mentalno i geografsko središte svega bitnoga u stvaralaštvu Džunića – rekao je Pejčić.
Marija Džunić- Drinjaković, kćerka Slobodana Džunića, rekla je da su svi kritičari koji su pisali o njemu isticali njegovu izuzetno visoku umetničku vrednost i uvek bili na stanovištu da je on nedovoljno protumačen pisac.
– To ne treba mistifikovati. Jedan od kritičara je rekao da je Džunić veoma zahtevan pisac. On koristi okamenjene izraze, frazeme, narodno blago, narodnu leksiku, ali je i razbija i potpuno rekreira i stvara novi jezik. Netačna je fraza da je on lokalni pisac. On je sve drugo samo ne lokalni pisac. Kod njega je samo inspiracija lokalna. Ukazala bih na vezu sa francuskom književnošću i na jedan Rableovski duh koji se ukrštao kod mnogih značajnih evropskih pisaca i između ostalog i kod Džunića. To se najbolje vidi u njegovom romanu „Pagani“ – rekla je Marija Džunić-Drinjaković.
Govoreći o bogatstvu jezika u delima Džunića, profesor Dragan Lilić je rekao da su raznovrsni leksički slojevi.
– Džunić koristi neologizme, varvarizme, nove reči koje i nisu nove jer su postojale u jeziku, ali im on pridodaje novo značenje – rekao je profesor Lilić.
Ostati u senci
„Džunić je svesno hteo da ostane van političkih događaja i on je svoju sudbinu svesno odabrao. Njegov moto je bio ‘’ostati u senci’’ i ‘’da o njemu govore njegova dela’’, rekla je Marija Džunić- Drinjaković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
