Foto: EPA/NACHO GALLEGOLeo Mesi je 2012. godine na 69 mečeva postigao 91 gol, jako impresivan učinak za tada još uvek mladog Argentinca, ali on jednostavno ne može da se poredi sa našim predsednikom Aleksandrom Vučićem koji se od početka ove godine za svega 90 dana na televiziji pojavio čak 141 put.
U martu, koji ima 31 dan, predsednik je bio na televiziji čak 61 put, dakle svaki dan, po gotovo dvaput.
To znači da je verovatnoća da se Vučić pojavi na televiziji u jednom danu veća od verovatnoće da Mesi postigne gol na jednom meču.
Drugim rečima, veća je šansa da ćete Vučića videti na televiziji nego da će Mesi postići gol na meču iz 2012. godine, što je gotovo nezamislivo, sigurnije je bilo da Mesi zatrese mrežu na utakmici nego da će sutra da svane.
I evo, pojavio se čovek koji je s lakoćom srušio mit o neminovnosti Mesijevog gola i izlaska sunca u zoru.
Još se tokom nedavnog gostovanja na TV Pink požalio da mu samo ta televizija, Informer i Hepi pružaju priliku da govori na televiziji, a gotovo svako njegovo gostovanje prenosi još 150 lokalnih televizija (hiperbolišem naravno), što se u normalnom svetu zove „narušavanje medijskog pluralizma“.
Nije mu bilo dosta što je jednom prilikom gostovao u emisiji Oko na RTS, nego su taj program neovlašćeno prenosili TV Pink i TV Informer, što je bio njegov svojevrsni „het trik“.
Ima on tu raznih performansa, prate ga stalno kad ide da obilazi gradilišta i sajmove, pa onda tu nešto priča i pravi se da se bolje razume u materiju od školovanih stručnjaka.
Onda imamo i njegova čuvena obraćanja naciji, koja se nekoliko sati ranije najavljuju na „njegovim“ medijima, pa onda mi novinari sa zebnjom iščekujemo šta će to tako važno predsednik saopštiti.
Uglavnom ne saopšti ništa.
A i kada se desi da saopšti nešto, to su uglavnom neke informacije koje on, zbog prirode svojih nadležnosti, ne bi trebalo da ima, nego bi takve stvari trebalo na primer da saopštavaju tužilaštva i ministarstva.
Ono što Vučić najčešće radi dok priča na televiziji je manipulisanje javnim mnjenjem, pa onda targetiranje političkih neistomišljenika, poput dekanke Natalije Jovnović. Tu je i zastrašivanje naroda raznim mračnim scenarijima, poput nuklearnog rata između SAD i Rusije.
Ovih dana omiljene sintagme su mu „strani plaćenici“, „obojena revolucija“, „nije bilo zvučnog topa“ i tome slično.
Ne znam da li se sme reći predsedniku da laže, ali često ne govori istinu, što je bilo evidentno kad je pričao o napadu na žandarma Lazara Baćića i upotrebi zvučnog topa na protestu 15. marta.
Kad ovako postavimo stvari, ne možemo pobeći utisku da je najznačajnije u istoriji predsednikovih obraćanja ono kada je proglasio vanredno stanje za vreme pandemije, nakon toga smo imali konkretnu posledicu, za sve ostalo nije ni morao da se obraća, isto smo znali i bez njega.
Bude naravno konkretnih vesti u njegovim govorancijama, ali što baš on mora da bude taj koji će da ih saopšti, pa šta mu rade ministarstva, je l’ on ministar svega i svačega?
Nema sumnje da Vučić u ovoj zemlji želi da uništi medije i potpuno minimizuje njihovu ulogu, što mu za sada iskreno odlično ide.
Ono što on želi je da dođe trenutak kada će njega svi videti kao jedini relevantan izvor informacija, kada se ništa neće znati dok on ne kaže.
Kako je krenulo, jednog dana ćemo umesto dnevnika u pola osam da čekamo Vučića da nam kaže kakvo će vreme biti sutra.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
