Zašto plačemo kad vidimo studente?

Plakalo se u subotu u Novom Sadu dok su kolone studenata išle ka mostovima, plakalo se i veče pre toga kada su beogradski studenti ušli pešaka u Novi Sad, spavali pod otvorenim nebom, plakalo se i za vreme njihovih akcija i emotivnih govora… Mogli smo da vidimo da se ljudi zaplaču i dok samo pričaju o studentima, te se postavlja pitanje – zašto puštamo suze dok gledamo studente?

Psihijatrica dr Ljiljana Simić kaže za Danas da su emocije jedna od najkompleksnijih funkcija koje čovek poseduje, te da sve što vidimo, procesuiramo povezujemo u subjektivni doživljaj koji izazove emotivni odgovor.

– Zajedništvo, osećanje kolektivnog pripadanja je nužnost i ljudska potreba. Ideja često kao pokretač grupiše ljude i tada se dele slične emocije različitog intenziteta – navodi naša sagovornica.

Ona ukazuje da u aktuelnim dešavanjima ljudi lično doživljavaju studenti i njihove akcije.

– Kod nekih je to radost, pozdravljanje i podrška, kod drugih emocionalni odgovor kroz suze – “koji moguće izaziva mešani doživljaj pozitivnih emocija ali ispoljen ovako”. Suze su emocionalni odnos i manifestacija subjektivnog osećanja, na koji svako od nas ima pravo u odnosu na događaj. Ako se analizira opšti doživljaj vezan za aktuelnosti, koji je pun emocionalnog naboja, suze prate taj osećaj, podupiru nadu, očekivanja i podržavaju. Kolektivni osećaj je ono što prožima i pojedinačno, a ekspresija tog osećanja je personalna prema našem sklopu ličnosti – objašnjava dr Simić.

Ko plače? Svi plaču! pic.twitter.com/40jnIDYyff

—  (@whitesnake1004) January 30, 2025

Sa druge strane, psiholog Leo Ivanišević objašnjava da ove suze nisu samo izraz trenutne emocije – one su rezultat dubokog unutrašnjeg pomaka.

– Kada starije generacije vide studente kako protestuju, mnogi ne mogu da zadrže suze. Plačemo kada konačno dobijemo nešto što nam je bilo neophodno, a što smo, da bismo izdržali, dugo ubeđivali sebe da nam nije potrebno i da možemo bez toga. Godinama, možda i decenijama, mnogi su se naizgled mirili sa time da u ovoj zemlji pravna država, odgovornost, solidarnost, empatija, kultura i civilizovanost nisu moguće. Nisu to radili zato što im te vrednosti nisu bile važne, već zato što je bilo bolno verovati u nešto što deluje nedostižno. A onda, kada vide mlade ljude kako se bore za iste one vrednosti koje su i njima nekada bile važne, shvataju da ih nikada zapravo nisu prestali želeti – samo su naučili da žive bez njih. Ili su barem mislili da jesu – navodi Ivanišević za Danas, dodajući da su suze istovremeno i radosne i tužne.

Ova slika je sve…
❤️❤️ pic.twitter.com/79l1OI70et

— Vanilla Lioness (@LionessVanilla) January 31, 2025

– Radosne, jer dokazuju da ono što je važno nije nestalo – postoji, živi, mlado je i hrabro. Tužne, jer podsećaju na to koliko smo dugo bili lišeni tih vrednosti, koliko smo dugo pristajali na život u kome se od njih odustaje. U tom sudaru nade i gubitka, dolazi do katarze. Ovi protesti nisu samo politički čin – oni su i emocionalni, psihološki događaj. Oni nas bude iz naučene bespomoćnosti, iz kolektivne depresije nastale usled dugogodišnjih trauma, ljutnje i razočaranja koje smo pokušavali da ugušimo u sebi. Godinama smo „ćutali i trpeli“, misleći da je to jedini način da preživimo. A sada, studenti su nas trgli i pokazali nam da postoji nešto drugo – da postoji mogućnost promene – ističe on.

Suze koje vidimo ovih dana, kako kaže, nisu znak slabosti, već znak da se nešto pokrenulo.

– One su deo procesa kolektivnog isceljenja, jer nema izlečenja bez tugovanja. Tugovanje nije samo bol zbog gubitka, ono je i način na koji prepoznajemo vrednost nečega što smo izgubili. Kroz tugu mi ostavljamo prošlost iza sebe, ali iz nje uzimamo ono što je bilo dragoceno – vrednosti, sećanja, nasleđe. I upravo to tugovanje nas menja na bolje, jer kroz tugovanje esencija onoga što je izgubljeno postaje deo našeg identiteta i nastavlja da živi u nama. Možda baš u tim suzama leži nada – nada da ovaj put neće ostati samo na emociji, već da će nas ona povesti ka nečemu trajnijem, dubljem i značajnijem – zaključuje psiholog Ivanišević.

Ne zaziru od autoriteta ukoliko nisu pravi

Govoreći o generaciji mladih ljudi koji su uglavnom rođeni posle 2000. godine, psihoterapeutkinja Iva Branković je izjavila za N1 da takozvanu generaciju Z odlikuje asertivnost i zalaganje za sopstvena prava, što su stariji videli kao deo razmaženosti.

„A sada vidimo da je to potpuni nedostatak autoritarnosti, oni su oslobođeni od autoritarnosti. Oni ne veruju u vođe samo zato što im se kaže da je neko vođa. Način na koji se organizuju pokazuje da je to moguće. Kao što misle i žive, oni se tako i rganizuju. Oni nisu samo fokusirani na svoja prava, oni su fokusirani na prava uopšte i ne zaziru od autoriteta ukoliko ti autoriteti nisu pravi. To je nas ranije plašilo, a sada vidimo da je to njihova snaga“, istakla je Branković.