Život pod opsadom: Tatjana

Tatjana je nekoliko dana uoči zakazanog iseljenja zatražila pomoć putem videa na društvenim mrežama. Na njen apel se na dan iseljenja ispred zgrade okupilo nekoliko desetina solidarnih građana, zbog čega je izvršitelj odustao. Problem još uvek nije trajno rešen, Tatjana i njen maloletni sin još uvek žive pod opsadom.

TA: Kupila sam stan u ulici Visokog Stevana još 2007. godine i od tada živim u njemu sa detetom. Nisam znala da imam ikakav problem sa vlasništvom do pre dve godine, kada je izvršitelj sa advokatom suprotne strane zakucao na vrata i rekao da je došao da nas iseli iz stana. Pritom nije rekao da seli mene, nego NN lice, jer je navodno moj stan u vlasništvu Željka Subašića. Bili smo šokirani, međutim, taj put nas nisu iselili nego su nam dali priliku da se malo konsolidujemo i dođemo sebi. Sledeće iseljenje je bilo zakazano za juli 2017. godine. Problem je nastao oko sledeće stvari: ja sam kupila stan na osnovu ugovora o razmeni koji su potpisali prvi vlasnik stana i investitor, po kojem investitor obezbeđuje prvom vlasniku mog stana neki stan na drugoj lokaciji. Ukoliko ne ispuni uslove ugovora, na obezbeđenje se daje neki drugi stan, ne moj, ili novčana nadoknada. Takođe, imam i papir po kom se prvi vlasnik mog stana odriče stana i predaje ga u vlasništvo Željka Subašića, koji je i bio investitor zgrade i mog stana. Ja sam na osnovu toga i potpisala ugovor i kupila stan od investitora. Kasnije, pošto investitor nije ispunio prvom vlasniku šta je trebalo po ugovoru između njih, taj prvi vlasnik kreće u parnicu, ali mene niko ne obaveštava. Parnica kreće, čini mi se, 2009. ili 2010. godine i postupajuća sudija donosi prvostepeno rešenje, kojim se raskida ugovor o razmeni, a da mene nije uključila u spor, iako i tužilac i tuženi u svojim izjavama kažu da sam ja već kupila predmetni stan, čime su apsolutno uskraćena moja prava. Nakon toga, investitor je uložio žalbu Apelacionom sudu na prvostepeno rešenje, gde jasno navodi da sud nije utvrdio tačno sve činjenice i da sam ja stan od njega kupila još 2007. godine, po važećem ugovoru o razmeni. Apelacioni sud je uvažio žalbu i poništio prvostepeno rešenje, sa jasnim uputstvima da je potrebno utvrditi činjenice i da li sam kupila stan pre početka procesa, te da je obaveza tužioca da dokaže da je nepokretnost koju potražuje u vlasništvu onoga od koga je potražuje, dakle u vlasništvu investitora. Time je Apelacioni sud potvrdio da sam oštećena postupanjem sudije. Ja sam naravno stan kupila daleko pre pokretanja parnice, ali je postupajuća sudija ponovo donela odluku istovetnu prethodnoj, dakle oglušila se potpuno na rešenje i uputstva Apelacionog suda, čime je zapravo i stvorena situacija u kojoj sam danas. Da je sud poštovao rešenje Apelacionog suda, uključio me u proces i dozvolio mi da podnesem dokaze o vlasništvu stana, ne bi bilo doneto rešenje iz kog sledi oduzimanje mog stana, već bi se šteta tužiocu, koja je nastala neispunjenjem ugovora o razmeni, bila nadoknađena na drugi način. Onda je predmet došao do izvršenja i drugo izvršenje je bilo zakazano u julu 2017. godine.

Šta se desilo na tom izvršenju, kako se završilo?

Pa, završilo se tako što sam preko društvenih mreža tražila pomoć od ljudi, od vas i od drugih udruženja. LJudi su se okupili i sprečili su to izvršenje i izvršitelj nije mogao da priđe mom stanu.

Kako je komšiluk reagovao i kakva je generalno situacija u zgradi povodom toga?

U mojoj zgradi je problem to što smo od vlasnika stanova samo nas troje-četvoro stanari koji tu živimo. Ostalo su podstanari. Osim toga, bila je sezona godišnjih odmora, tako da od stanara konkretno iz zgrade nisam mogla imati podršku, jer nisu bili tu. Kasnije su mi slali poruke podrške tipa: „Ne sme to da se desi, sledeći put ćemo biti tu…“, ali u trenutku kad su dolazili da nas isele bila je samo jedna komšinica sa prvog sprata i deset-petnaest ljudi iz komšiluka iz okolnih zgrada. Realno, nisam ni ja imala vremena mnogo da to sve organizujem sa komšilukom. Više je bilo ljudi koji su došli sa strane.

Niste imali vremena jer ni to drugo iseljenje praktično nije bilo najavljeno?

Ne, meni ni prvo ni drugo iseljenje nije najavljeno, jer se ne iseljavam ja imenom i prezimenom kao Tatjana Aničić. Piše da se seli Željko Subašić sa stvarima. Znači, ja nikada nisam dobila akt na osnovu koga treba ja da se selim, ni prvi ni drugi put. U prvom nisam imala ni najavu, u drugom sam obaveštena zbog socijalne službe. Čuli su da imam malo dete, da nisam u braku, pa su morali da najave iseljenje zbog Centra za socijalni rad. Ali neko zvanično obaveštenje da treba da se selim ja, Tatjana Aničić, nikad nisam dobila.

Da li je zakazano sledeće iseljenje?

Sledeće iseljenje nije zakazano. Uložila sam prigovor i tražila privremenu meru. Privremena mera mi je odbijena u delu u kojim tražim prekid izvršenja iseljenja, a prihvaćena u delu u kom se zabranjuje da mi se nanese bilo kakva steta, što je protivrečno, pa sam uložila žalbu Apelacionom sudu, povodom dela privremene mere koji nije usvojen. Sada čekamo odgovor Apelacionog suda. Izvršitelj je zauzeo stav da će o daljem izvršenju doneti odluku kada privremena mera bude pravosnažna, to jest nakon odluke Apelacionog suda. Inače, u mojoj sutuaciji postoji još jedna komplikacija, a to je da je izvšni postupak mog iseljenja pokrenut po starom zakonu, a da sam ja žalbe i sve drugo pokrenula po novom zakonu, izmedju kojih postoje proceduralne razlike.

Znaju li se neki datumi kada će sudovi odlučiti?

Ne. Zasad ne znam ništa. Dobili smo informaciju da je otišlo na apelaciju , i sad dalje šta će biti ne znamo. U međuvremenu sam pokrenula postupak za utvrđivanje vlasništva. Nijedno ročište nije zakazano, kako je meni rečeno, i neće ni biti dok je predmet na apelaciji i dok se to ne reši.

Kako izgleda živeti dok sve to traje, pod takvim pritiskom?

Užasno je živeti pod tim pritiskom. Sad smo se malo i stabilizovali. Zbog velikog stresa imala sam i zdravstvenih problema. Život mi se promenio iz temelja. Nikada nisam sigurna ako negdne odem da li ću moći da se vratim, da li će mi neko obiti stan, useli se… Grozno je živeti tako kad ne znaš gde ćeš sutra spavati. Ne mogu ništa ni da planiram. Recimo, treba da se kreči,a muka mi je da krečim i da bilo šta ulažem u stan jer ne znam da li ću sura biti tu, a pri tome je stan uredno plaćen, infostan je na moje ime, deset godina sam u posedu… Ne znam na čemu sam. Dete treba da upišem u školu, ne znam ni u koju školu, gde ću, šta ću… Da li ću sutra biti tu, da li neću… Stalno mi to stoji negde u glavi da svaki čas mogu da me izbace na ulicu i to je veliki pritisak i stres.

Imate malo dete. Kako on reaguje, da li je svestan situacije u koj se nalazite?

Pa, mali je on još, ja sam mu objasnila otprilike koliko sam mogla. Onaj dan kad je bilo iseljenje rekla sam: „Neki loši ljudi hoće da nas izbace na ulicu, a ovi drugari su tu da to spreče.“ Tako da on ima pojma šta se dešava. Mislim da treba da zna, ne mogu da krijem od deteta da imamo takav problem. Postavlja pitanja: „Zašto ne možemo da idemo ovamo, zašto ne možemo da idemo onamo?“ Odgovaram mu: „Pa, ne možemo, moramo da čuvamo kuću.“ Svestan je da imamo problem, a i tu je, čuje šta se dešava. Ja nemam njega gde da ostavim. Ide sa mnom, zna da postoje neki „loši ljudi“, to je jedna kategorija, i druga kategorija su „drugari“, to je ekipa s kojom smo se družili i koja nam pomaže da se ne desi iseljenje.

Da li se pojavljivao u međuvremenu taj prvi vlasnik vašeg stana?

Ne, ja nemam nikakav kontakt s njim, osim što je bio prisutan na drugom pokušaju iseljenja. Ovaj investitor je prevario silan narod, sve nas. Izmedju ostalog izgradio je zgradu u mom neposrednom komšiliku, ima 13 stanova, a oko 90 vlasnika otprilike. On je odležao pet godina, proneverio veliki novac, nikom ništa nije vratio, šeta slobodno Beogradom, briga njega za nas koji smo ostali u problemu. Tako da, ako mene isele, i ja budem morala da tražim novac od investitora koji me je prevario, to je „ćao“, gotova priča, nema od toga ništa. Znači, moj novac za koji sam prodala očevinu da bih kupila stan otići će nigde. Zato što se neko predomislio. Ja razumem i tog čoveka koji je prevaren, ali nisam mu ja napravila problem nego investitor. Treba njega da ganja, a ne mene da iseljava. Negde sam čak pročitala u dokumentaciji da je njemu nuđena novčana nadoknada za sve to i da je on odbio, da hoće baš stan. Ni znam da li je to tačno, ali provuklo se kroz neki zapisnik. Nije mi jasno zašto baš hoće moj stan, zašto nije tražio neki drugi kako i stoji u ugovoru.

Kako je izgledao taj prvi susret sa izvršiteljima, kad su vam došli na vrata?

Ja sam ih pustila da uđu u stan. Ja se sad ne sećam dobro… Znam sigurno da je bio izvršitelj, bio je advokat prvog vlasnika stana i mislim da je bila policija, ali nisam sigurna, bila sam u totalnom šoku. Ja sam ih pitala o čemu se radi i izvršitelj mi je objasnio. Pokazala sam moju dokumentaciju, ugovor, sve… A advokat je rekao: „To je sve poništeno.“ Kako može da bude poništeno? Tako onda može svako da bude u problemu. Kako ja mogu da znam da se oni nisu dogovorili, uzeli novac, pa sad hajde da uzmemo i stan ponovo… Izvršitelj je tada, tog prvog puta bio prilično korektan. Zadržali su se oko pola sata, napravili zapisnik da izvršenje nije moguće, da je tu malo dete, da treba da bude prisutna i socijalna služba… Tako da je to prvi put blaže izgledalo, drugi put je bilo mnogo više stresno. Pitala sam se da li će me izbaciti, šta će se desiti. Nisam znala ko će doći, da li jedan čovek ili više njih, da li će biti interventna policija, vatrogasci… Ipak imam dete, plašila sam se kako će to sve na njega delovati. Ali, ispalo je dobro za sada. Bitno je da sam dobila vreme zahvaljujući vašoj akciji tako da mogu da uložim žalbe i pokrenem taj drugi postupak, da se na kraju čuje za te stvari… Nemam nikakva dugovanja, ništa na osnovu čega bi neko mogao da mi uzme stan, sve je uredno plaćeno, za sve postoje potvrde, uredno su ugovori overeni u sudu. Ovo je, po mom mišljenju, čista otimačina.