Brzi stečaj, izlaz iz dužničke agonije

Stečaj, jedan od najkompleksnijih ekonomsko-pravnih procesa, kojim se, osim prodaje imovine ili uspostavljanja solventnosti firme, rešava čitav niz imovinskih, statusnih ili radnih sporova, sve češće postaje poligon na kome se odmerava snaga i moć zakonodavstva drugih zemalja, s obzirom na to da je u mnogim firmama već prisutan strani kapital. To primenu pravnih normi čini još komplikovanijom, jer često dolazi do mešanja dva pravna sistema. S jedne strane, kontinentalno (ili nemačko) pravo koje je zasnovano na strogoj zakonskoj regulativi postupaka u procesu stečaja, više štiti dužnike, dok su poverioci sigurniji ako uživaju zaštitu anglosaksonskog (ili američkog) prava gde se, osim važećih zakona u velikoj meri prihvata postojeća sudska praksa. Međutim, problemi se javljaju u nacionalnim zakonodavstvima koja predstavljaju mešavinu ta dva sistema, a najizraženiji su kod stečajeva sa inoelementima, kada nesolventna firma ima kapital u više država u kojima su na snazi različiti pravni principi. Zato su od izuzetne važnosti međunarodni skupovi na kojima stečajni upravnici i konsultanti mogu da razmene iskustva u toj oblasti. Takav jedan skup, koji je organizovala Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, okupio je nedavno profesionalne stečajne upravnike, članove međunarodne asocijacije Insol Evropa. Posebna vrednost konferencije, prema ocenama svih učesnika, je u tome što su u radu učestvovali predstavnici svih država sa prostora bivše Jugoslavije, jer postoji veliki broj preduzeća u stečaju koja kapital imaju na toj teritoriji, pa je upoznavanje sa stečajnim zakonima u regionu za učesnike bilo dragoceno – ocenio je za Danas Jovan Jovanović, direktor Agencije za licenciranje stečajnih upravnika.

Makedonsko iskustvo

– Prema odredbama starog zakona, stečaj je okončan u više od 40 velikih privrednih sistema u Makedoniji. najbolje su u tom procesu prošli rudnici čija je proizvodnja imala perspektivu, dok imovina ostalih preduzeća nije mogla da dostigne potrebnu cenu. Treba podsetiti da se Makedonija ne može pohvaliti većim prilivom stranog kapitala, to je malo tržište pa za te firme sa problemima niko nije zainteresovan. U takvim okolnostima, najlošije su prošli radnici, posebno oni koji se nalaze na polovini radnog staža. Ima i uspešnih primera, poput stečaja izdavačke kuće Nova Makedonija, gde je prodata štamparija i od tog novca izmireni su poverioci, pa je firma, uz neznatno revidiranje izdavačke delatnosti, nastavila da radi sa profitom – kaže za Danas Dejan Kostovski, konsultant za stečajeve iz Makedonije.

Prema mišljenju Karlosa Maka, potpredsednika Insol Evropa, to je bila jedna od najbolje organizovanih konferencija koja je pružila pravu sliku problematike stečajnog postupka u zakonodavstvima država regiona ali i Evrope.

Apsurdi

U Srbiji trenutno se vodi 1.297 stečajeva, od čega se 847 u predmeta primenjuje novi Zakon o stečaju, koji propisuje da se samo upravniku sa licencom može poveriti stečajni postupak. Ipak, trgovinski sudovi još uvek nisu spremni da to prihvate, pa je veliki broj upravnika, naročito u slučajevima gde je stečaj započeo po straom zakonu, bez licence, a jedna od nelogičnosti je i da se neki upravnici angažuju u više predmeta. Od ukupnog broja angažovanih licenciranih upravnika, njih 120 (ili 51 odsto) vodi jednu ili dve firme u stečaju, 68 (29 odsto) radi na stečaju tri do pet preduzeća, 43 (18 odsto) upravnika angažovano je u stečajnim postupcima u pet do deset firmi, a četiri upravnika (ili dva odsto) su čak stečajni upravnici u više od deset firmi. Istovremeno, više od sto stručnjaka sa licencom nije od trgovinskih sudova dobilo ni jedan predmet.

– Predložio sam da se u Srbiji formira nacionalno udruženje stečajnih upravnika koje bi bilo član međunarodne asocijacije. To bi stručnjacima olakšalo uspostavljanje kontakata sa kolegama u drugim zemljama. Veliki doprinos u podizanju stručnog nivoa stečajnih upravnika u Srbiji dala je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika kroz organizaciju kurseva, seminara ili ovakvih konferencija, i ja sam impresioniran napretkom vaše zemlje u institucionalnom ovladavanju materijom, a dalji napori trebalo bi da se kreću u pravcu afirmacije odgovornosti stečajnih upravnika pred poveriocima. Srpski zakon, koji je mešavina nemačkog i američkog stečajnog prava, nije savršen kao što to nisu ni izvori iz kojih je nastao, pa su utoliko pre, međusobne konsultacije velika pomoć u naporu da se minimizira šteta nastala zbog nesolventnosti firme, da se obezbedi maksimalna moguća dobit i da se, koliko je to moguće, vodi računa i o interesima zaposlenih – naglasio je Mak.
Predstavnici iz Srbije ukazali su na činjenicu da je Zakon o stečaju iz 2005. godine počeo da se primenjuje u uslovima kada je institut stečaja imamo izrazito negativnu konotaciju. S jedne strane, postupak koji se u nekim predmetima vodio i po deset gosina, a sa druge, niz zloupotreba koje su se javljale u pojedinim stečajevima, uticali su na to da retko koja firma kroz stečaj uspešno izmiri poverioce, što je, inače, osnovni cilj pokretanja stečajnog postupka. Sličnu polaznu osnovu u zakonskoj regulativi imale su i ostale zemlje sa prostora bivše Jugoslavije, jer je savezni zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji donet 1989. godine u zajedničkoj državi. Na osnovu izlaganja učesnika iz drugih republika bivše SFRJ, moglo se zaključiti da su doneti novi zakoni o stečaju, a prva je to učinila Slovenija, 1994. godine. Njen primer sledi Hrvatska, koja prema novim zakonskim rešenjima počinje da radi od 1997. godine. Crna Gora je usvojila novi Zakon o stečaju 2002. godine, u Bosni i Hercegovini su na snazi tri zakona (koji važe u dva entitieta i distrihktu Brčko), dok je Makedonija nove propise iz stečajnog zakonodavstva po nemačkom modelu usvojila 1997. godine, ali je prošle godine taj zakon pretrpeo izmene ugradnjom više odredbi američkog modela.
Najveći kvalitet uspešno sprovedenog stečaja je brzo namirivanje potraživanja, jer se tako u najmanjoj meri gubi stečajna masa, ali su iskustva bivših republika u toj oblasti veoma različita. Na primer, u Sloveniji, koja je gotovo preslikala odredbe zajedničkog zakona iz 1989. godine, stečaj u proseku traje godinu dana, a najveći broj predmeta reši se već u prvih šest meseci. I u Hrvatskoj stečaj traje u proseku godinu dana, ali je ta država ostvarila veliki napredak poslednjih godina kada je reč o dužini vođenja postupka. Primera radi, 2004. godine u 33 odsto slučajeva stečaj je završavan u prvih šest meseci, dok je u više od 20 odsto slučajeva postupak trajao duže od dve godine. U prošloj godini, broj predmeta koji su rešeni u prvih šest meseci premašio je 65 odsto, dok su stečajevi koji traju duže od dve godine zastupljeni sa manje od šest odsto. U Makedoniji, gde se od prošle godine primenjuje novi Zakon o stečaju, nastao na približno istim principima kao i srpski, dakle pod jakim uticajem američkog zakonodavstva, pravi efekti još nisu vidljivi, a stečajevi koji su započeti ranijih godina, u proseku su trajali dve do tri godine, mada, kao i u Srbiji, postoji veliki broj predmeta sa decenijskim stažom. U Crnoj Gori stečajni postupak traje u proseku 15 meseci. Kod nas je teško doći do relevantne statistike, jer postoji veliki broj predmeta koji su otvoreni po starom zakonu, neki su nastavili da se vode na taj način, dok su za druge, gde vrednost unovčene imovine nije premašila polovinu, važila pravila novog Zakona. Takođe, u prethodne dve godine otvoreno je nešto više od 300 stečajeva na koje se primenjuju samo odredbe novog Zakona. Zbog toga, statistički podaci o dužini trajanja postupka nisu uporedivi i ne pružaju pravu sluku o efikasnosti novog Zakona o stečaju.