Dugo putovanje u sukcesiju

Mada izgleda da su obaveze Republike Hrvatske prema vlasnicima te imovine direktno i potpuno regulisane Aneksom G Sporazuma o sukcesiji, sama Republika Hrvatska misli da nisu. I tako se ponaša. Zagreb, naime, zahteva da odredbe Aneksa G budu precizirane bilateralnim sporazumima sa svim sukcesorima pa i sa Srbijom. Takva mogućnost zaista je i predviđena članom 4 Aneksa G. Mada naša strana smatra da bi Aneks G trebalo primenjivati direktno, još početkom 2010. uputila je Hrvatskoj nacrt tog bilateralnog ugovora, ali kako je u sredu Danasu rekao Gašo Knežević, do dana današnjeg iz Zagreba nije stigao odgovor na tu ponudu. Kako su gledanja na postojeće hrvatsko rešenje stanarskog pitanja za Srbe protivrečna, Srbija je predlagala i da se to pitanje odvoji od pitanja imovine preduzeća, dakle da se naprave dva sporazuma. Naša strana je, sudeći po sagovornicima Danasa, dosad bila u nedoumici da li bi Srbi koji žive u Hrvatskoj uopšte želeli njenu pomoć i u strepnji da li bi na dramatizovanje pitanja sprovođenja Aneksa G Sporazuma o sukcesiji u delu koji se tiče imovine ovdašnjih fizičkih i pravnih lica blagonaklono gledao, recimo, Brisel. Ovo u kontekstu prigovora nekih izbegličkih udruženja da je Srbija propustila priliku da zbog nepoštovanja tog Sporazuma prepreči put Hrvatskoj ka Evropi.

Šta se dešava sa imovinom preduzeća iz Srbije u Hrvatskoj pitanje je na koje se ne može naći odgovor ni u jednoj instituciji Republike Srbije. Ukratko, jedna institucija vas po pravilu opširnim birokratskim objašnjenjem upućuje na drugu, a druga na isti način na treću. Nesporno je da su preduzeća više puta, a poslednjih put juna 2004. pozivana da državi, radi evidencije, prijave nepokretnu imovinu koju potražuju, a koja se nalazi na teritoriji država sukcesora bivše SFRJ. Jedan raniji spisak pravnih lica koja takvu imovinu potražuju na teritoriji Hrvatske ima i list Danas. Prema tom spisku imovinu u Hrvatskoj je potraživalo 239 pravnih subjekata iz Srbije. Ali samo površno ukrštanje tog spiska sa, recimo, podacima Agencije za privatizaciju ili sa podacima o imovini nekih firmi u stečaju pokazaće da se ova stvar u velikoj meri otela kontroli po poznatom principu Alajbegove slame. Na tom spisku se recimo kao pretendenti na imovinu u Hrvatskoj navode Jugoslovensko rečno brodarstvo Beograd i Izdavačko preduzeće „Prosveta“ Beograd. Oba preduzeća su bila privatizovana, pa su privatizacioni ugovori raskinuti. Na direktan upit u Agenciji za privatizaciju Danasu je rečeno da ni JRB ni Prosveta nemaju imovine u Hrvatskoj. Sadašnjem direktoru „Prosvete“ javio se advokat iz jedne susedne države s ponudom da otkupi poslovni prostor te firme u toj državi. I to poslovni prostor o kome u postojećoj dokumentaciji „Prosvete“ nema nikakvog traga.

Još jednom se novinar Danasa sreo sa imovinom ovdašnjih preduzeća u Hrvatskoj, a povodom stečaja beogradske konfekcije Beko. Tim se stečajem bavi evo već peti stečajni upravnik, a ni sadašnji Mihailo Koruga ni njegov prethodnih Željko Pešut nisu ništa pouzdano mogli da kažu o postupanju stečajne uprave sa tom imovinom. Pešut je tvrdio da hrvatske vlasti traže da se za eventualno vođenje spora oko te imovine angažuje tamošnji advokat, što je navodno veliki trošak za stečajnu masu, dok je Koruga, izvinjavajući se i svojim tek nedavnim preuzimanjem tog stečaja, smatrao da će rešavanje problema imovine Beka u Hrvatskoj verovatno morati da sačeka sukcesiju. Dakle, onaj bilateralni sporazum sa kojim smo videli kako stvari stoje.

U svakom slučaju, član 17 stav 17. sadašnjeg Zakona o stečajnom postupku propisuje da je stečajni upravnik dužan da „podnese predlog odgovarajućim organima uprave ili pravosudnim organima u inostranstvu, kao zvanično ovlašćeni zastupnik stečajne mase stečajnog dužnika, kojim zahteva plenidbu, oduzimanje, zaštitu ili povraćaj imovine stečajnog dužnika koja se nalazi u inostranstvu“. List Danas ima jedno rešenje Trgovinskog suda u Beogradu i jedno pismo zainteresovanog kupca iz Hrvatske koji svedoče da firma Beko tamo ima imovinu koja bi opravdavala izvesni trošak da joj se uđe u trag i vrati se vlasniku.

Rešenjem iz juna 2003. „odobrava se likvidacionom upravniku Draganu Donduru da izda pismeno punomoćje Mirjani Jerković, pravnici iz Vinkovaca da u ime i za račun Preduzeća Beko AD u stečaju prikupi potrebnu dokumentaciju koja se odnosi na vlasništvo i pravni status objekata koji se nalaze na teritoriji Republike Hrvatske: u Vukovaru Ulica Moše Pijade bb površina 274,20 kvadrata, u Splitu Ulica Gorička br. 10 površine 886 kvadrata, u Virovitici Ulica Stjepana Radića broj 6 površina 516 kvadrata, u Sisku Ulica maršala Tita broj 5 površina 297 kvadrata, u Novoj Gradiški Ulica blok centar površine 161 kvadrat i u Supetru na Braču zemljište 11,82 ari i objekat od 516 kvadrata.

Marta 2005. predsednici Stečajnog veća sudiji Delinki Đurđević poslala je Pismo namjere za kupnju nekretnina preduzeća Beko u stečaju firma Spiller Farmer iz Zagreba i to „nakon obavljenih razgovora sa stečajnim upravnikom i obilaska nekretnina u vlasništvu preduzeća Beko u stečaju“. Na spisku koji ide uz ovo pismo od nekretnina s napred citiranog spiska nalaze se one u Supetru na Braču, u Splitu i Virovitici. A sem njih ponuda se odnosi i na poslovni prostor od 115,47 kvadrata u Ulici V. I. Lenjina u Vinkovcima, poslovni prostor od 120,22 kvadrata u Đakovu, poslovni prostor od 745 kvadrata u Tomićevoj 1 u Zagrebu i poslovni prostor od 150 kvadrata na Trgu maršala Tita u Našicama. Firma Spiller Farmer u svojoj je ponudi napomenula da je svesna „postojećih problema vezanih za vlasništvo nad navedenim nekretninama te smo spremni kupiti ih po načelu viđeno-kupljeno sa rokom plaćanja od 8 dana od dana potpisa kupoprodajnog ugovora“ a „ukoliko se naknadno ustanovi da Beko posjeduje još nekretnina na području Hrvatske, također (smo) zainteresirani za njihov otkup“.

Niko ne zna šta je na ovim spiskovima tačno i šta je sa ovom ponudom bilo.