Svetska ekonomija se u ovom trenutku suočava sa nekoliko otvorenih pitanja od čijeg će razrešenja zavisiti u kom će pravcu ići njen razvoj u narednih nekoliko godina. Jedno od tih pitanja je: Da li će evrozona uspeti da reši svoje probleme i izbegne cepanje? Važno je, takođe, i da li će Sjedinjene Države ponovo krenuti stazom rasta, kao i to da li će Kina uspeti da pronađe lek za usporavanje ekonomskog napretka? Ali, bez obzira na to kako će biti odgovoreno na te izazove, jasno je da globalna ekonomija ulazi u tešku fazu, kada će, možda, biti teže ostvariti oporavak nego u bilo kojem drugom periodu od završetka Drugog svetskog rata.
U svakom slučaju, Evropa i Amerika će i dalje biti prezadužene i imaće nisku stopu ekonomskog rasta, što će se negativno odraziti na njihovu unutrašnju politiku. Čak i ukoliko bi se ostvario najbolji scenario, odnosno evro ostao „netaknut“, Evropa će se suočiti sa zahtevnim zadatkom koji se odnosi na ponovnu izgradnju krhkog jedinstva, dok će ideološka polarizacija između američkih demokrata i republikanaca i dalje paralisati ekonomsku politiku.
Nesumnjivo je, međutim, da će u svim ekonomski razvijenim državama, velike razlike u životnom standardu, zatim teret koji se nameće pripadnicima srednje klase i starenje stanovništva, poslužiti kao okidač za političku borbu koja će se voditi u kontekstu nezaposlenosti i nedostatka fiskalnih resursa. Imajući u vidu činjenicu da se stare demokratske zemlje sve više okreću unutrašnjim problemima, postaće manje kooperativni partneri na međunarodnoj sceni, što znači da će biti manje voljne da očuvaju multilateralni trgovinski sistem i spremnije da prihvate ekonomsku politiku koju su u prošlosti smatrale štetnom. Istovremeno, velika tržišta u usponu, poput Kine, Indije i Brazila, nastojaće da zaštite nacionalne interese i sačuvaju svoj manevarski prostor. Kao posledica takvih tendencija, šanse za uspostavljanje globalne saradnje u ekonomiji i drugim domenima biće dodatno smanjene. U takvim okolnostima svim državama sveta biće znatno teže da ostvare jedan od osnovnih ciljeva – ekonomski rast, a moraće i da se suoče sa činjenicom da teret neće biti ravnomerno raspoređen. To praktično znači da zemlje koje će se naći u boljem položaju od ostalih, neće biti prezadužene, niti će suviše zavisiti od događaja u svetskoj ekonomiji, odnosno njihova poluga ekonomskog rasta nalaziće se na domaćem, a ne na inostranom terenu. Najzad, te države će očuvati snažan demokratski sistem. Jedan od izazova biće i smanjenje javnog duga koji je u pojedinim državama dostigao vrednost između 80 i 90 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), što je postalo ozbiljna prepreka za ekonomski rast. Mnoge države u razvoju, poput Brazila i Turske, uspele su da se izbore s tim, ali nisu rešile problem zaduživanja u privatnom sektoru, što bi moglo da izazove druge nedaće.
U svakom slučaju, država sa snažnim demokratskim sistemom biće u boljem položaju zahvaljujući institucionalizovanim mehanizmima za prevazilaženje konflikata, koji ne postoje u totalitarnim režimima. Iako demokratske zemlje, poput Indije, u pojedinim trenucima sprovode spore reforme, zahvaljujući konsultacijama, saradnji i razmeni ideja između različitih društvenih grupa, uspeće da se izbore sa izazovima. Nasuprot tome, pojedine države, uključujući i Kinu, nisu zadovoljile sve kriterijume neophodne za hvatanje u koštac s problemima s kojima se suočava globalna ekonomija. Ima, međutim, i onih, poput Brazila, Indije i Južne Koreje, koje će se naći u boljem položaju od ostatka sveta.
Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard i napisao je delo: „Paradoks globalizacije: demokratija i budućnost svetske ekonomije“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
