Izgledi za bolji kreditni rejting

Kod ovih drugih najviše začuđuje to što razumeju poruke ovih prvih.

Tako se desilo da, takoreći, sva prva pera srpskoga žurnalizma nađu za bitno (što samo govori o tome da i jeste bitno) da pred kraj ove 2016. godine odgovaraju na premijerove „umetnute rečenice“ o: kićenju Beograda, psima, rasveti, zakonu o stanovanju (pokazalo se najvažnijim i osnovnim zakonom) i sličnim neobičnim prikazanijama. Da li će građanima to biti od koristi u odlučivanju kome će dati svoj glas nije moguće sa izvesnošću tvrditi, jer mnogo je pozvanih da razumeju takav politički dijalog, ali je malo izabranih da odluče može li takav javni govor imati i legitimitet. Legalitet ima jer ga promoviše izabrani premijer. Mada, bez legaliteta, i sam premijer, a kamoli mediji, ne zna da li mu je takav legalitet na štetu ili na korist.

A kad nešto ne zna premijer, on se onda bez sumnje iskreno pita, opet preko medija, na primer: „Zar je moguće da nema dokaza protiv Karića“? Slično se pitao i za druge moćne „kariće“ iz političkog života Srbije, koji su, po onome za šta su „terećeni“ pa oslobođeni svake krivice, rekli bismo, naivno, daleko više zastranili od Karića koji se tereti za mobtelovske malverzacije. Ako se dobro sećam, osim zelene salate, u ono doba, valjda, još bez pesticida, nije mu stavljano ništa drugo na teret. Sada još tvrdi da se neće kandidovati za predsednika, tako da neće ometati ni levu ni desnu premijerovu ruku. Znači isključeno je da Karić bude taj koga bismo mogli gledati kako, daleko bilo, laje, poput Hilari Klinton na jednom od mitinga tokom nedavne kampanje u Americi. Sve to ukazuje da premijer glede „novogodišnje rasvete, pasa lutalica, predsedničkih kandidata i zakona o stanovanju“ kad je o Karić Bogoljubu reč, može biti miran. Da li je tako i kada je reč o svemu drugom za šta se premijer pita: „Zar je moguće da nema dokaza“, premijer sam najbolje zna. Jer, parafrazirajući jednu od najvećih mudrosti, recimo, ako premijera pustimo da zna i da govori, kamenje će progovoriti umesto njega. Naravno, u toj metafori ne misli se na kamen-oružje, daleko bilo, već na to da u nedostatku ljudskog govora i kamenje progovori.

Kojeg kandidata će podržati premijer, oko čega se dvoumi? Kojeg kandidata neće podržati opozicija, s pravom ili ne? To je, čini se, manje bitno od činjenice da ne poznajemo nijednog čoveka na političkoj sceni za kojeg bismo mogli bezrezervno da kažemo da je „naš“ kandidat. Zato ćemo se opredeljivati za onoga sa kojim je, kad sve saberemo, moguća šteta već unapred iskontrolisana. Niko čije delovanje može doneti bilo kakvu nepoznanicu, u već toliko poremećenim uslovima života u Srbiji, ne bi bio manje zlo. Uzmimo da bi, prema iskustvu, koje imamo do sada, svaki političar bio jednako loše rešenje jer bi za svakog svaki građanin mogao da kaže, zašto da glasam za onog koji od doma mog, „koji je dom molitve, načini razbojničku pećinu“. Ali, to beše pre zakona o stanovanju. Ako je svest o položaju čoveka u Srbiji dozrela do toga da zakon o stanovanju bude preči Skupštini Srbije (čitajmo i premijeru i Vladi) čak i od otvaranja poglavlja, i sličnih, naizgled bitnijih stvari, onda to znači da je u postojećoj nomenklaturi procenjena ogromna šteta nanesena Srbiji prethodnih godina, te da sve pregnuće mora biti usmereno da se, dok je još vremena, šteta ispravi.

Neko kaže da je to kao kada bi piromanu dali da gasi vatru. Ali, pogledajte kako je Tramp podelio resore u svojoj administraciji, do te mere, naizgled, naopako da je po Americi počeo da kruži vic o tome kako je za prvog čoveka u borbi protiv trgovine narkoticima postavio bivšeg dilera droge, što je naravno samo vic, ali, ako pročitamo biografije novoimenovanih, ne vic bez osnove. Dakle, i u Srbiji, najpre, onaj ko je na vlasti morao bi da ima i odgovore na pitanja kako se Srbija može spasiti nakon toliko opasno pogrešnih, interesima Srbije suprotnim delovanjima, ne samo ove vlasti.

U priči „Oslonac poretka“ A. Averčenka, slobodni špijun Terentij Makaronov prati advokata Manikina. Špijun Makaronov nosi periku i lažnu bradu, što zna čak i spremačica Manikina. Na ulici Manikin pita Makaronova (koji misli da njegovo „praćenje“ ne vidi niko): „Šta misliš, da li mi je ovom uličicom bliže? Hteo bih do Moskovske“. Špijun Makaronov se najpre malo vadi da je krenuo kod tetke, potom pita ima li kod Manikina neki posao, recimo poštara, a na kraju ode kočijom zajedno sa advokatom Manikinom, jer „zašto bi putovali dvema kočijama“. Dobro kaže Manikin, samo pazi da me ne izgubiš…“