Liberalno, liberalnije, neoliberalnije

Od neoliberala stalno čujemo istu priču: nisu oni onakvi kako se o njima obično misli. Čujemo od jednih neoliberalnih ekonomskih mislilaca da njihova „škola“ nije jedina u gradu, čujemo čak i da ih nema onoliko koliko se obično misli. Jedan od troje naših najdrčnijih neoliberala u toj branši vidi jedino sebe, a možda i još dvoje. Kao, oni su pravi, a ostali su nekako falš, reklo bi se – pseudoneoliberali. Sa neoliberalima se desilo ono što se nedavno, a i sada, dešava sa naprednjacima. Znali su to naprednjaci još dok su bili više radikalni a manje napredni. Svojedobno je jednom radikalnom prvaku rečeno: Pa šta i da pobedite na izborima, s kim ćete vladati? Odgovorio je otprilike ovako: Budi ti živ i zdrav, da sada u ponoć proglasimo izbornu pobedu, ujutru bi ispred naše kancelarije bio nepregledni red eksperata koji čekaju da se učlane u našu stranku! Današnji naši politekonomisti su se učlanili u neoliberale. Takvi su zahtevi sadašnjeg tržišta.

Od neoliberala su jedino gori njihovi protivnici. Trajaće neoliberalna priča sve dok im je ovakvih oponenata kao što su ovi sadašnji. Uverio sam se u to još jednom, pre neki dan, na raspravi „(Anti)liberalizam i ekonomija“, koju je organizovao Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka. Na jednoj strani smo slušali heruvimsku pesmu dva-tri barda neoliberalizma i neoliberalne napeve mladih, pametnih i lepih Crnogorki iz škole Veselina Vukotića. Na drugoj, malo definisanoj strani, čulo se nerazgovetno brundanje i mumlanje „kolektivističkih, komunitarnih oponenata“ (kako bi to rekao profesor Ljubomir Madžar). Radovi sa pomenutog naučnog skupa štampani su u istoimenom zborniku. Ima nečeg što bode oči u nazivu skupa i zbornika. Tu, naime, ekonomija nije politička ekonomija, a liberalizam nije neoliberalizam, dok umesto nekakvog antineoliberalizma nalazimo antiliberalizam. Kada se liberalizam redukuje na slobodno tržište, a potom i izjednači sa njim, onda je sasvim moguće da su liberali doprineli širenju antiliberalizma, kao što tvrdi Veselin Vukotić (Univerzitet Donja Gorica, Podgorica). Neoliberali ne bi da budu novi liberali, više bi voleli da u ogledalu sebe prepoznaju kao stare liberale. Mnogo bi više voleli da se umesto slobode tržišta i slobode kapitala u njihovoj priči prepoznaje sloboda pojedinca. Ali pošto „Pojedinac može želeti svoju slobodu da bi se oslobodio obaveza prema drugima ili pravila“, onda su liberali „samo oni koji smatraju da bi najbolje bilo da svet bude uređen tako da je lična sloboda u njemu centralna vrednost“ (Miroslav Prokopijević).

U ekonomiji, koja nije politička, i u neoliberalizmu, koji se izdaje za liberalizam, nema mesta za radnike, ni u fabrici ni na „tržištu rada“. U višečasovnoj raspravi u Institutu društvenih nauka „o liberalizmu i ekonomiji“, samo tri puta su pomenuti radnici (treći put u formulaciji o radniku čiji je posao „da pritiska dugme“, a ako on to iz nekog razloga neće, „ima ko hoće!“). U bajkama o slobodi tržišta, slobodi konkurencije, slobodi izbora… nema mesta za slobodu čoveka (već za „ličnu slobodu“), a možda radnici i nisu ljudi. Ipak, oni slobodno odlučuju da li će, ili neće da rade. Da ih neko na to primorava, bili bi robovi. A da se podsetimo, u članu 26 Ustava Republike Srbije piše: „Niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu“. Podsetiću da je prošle godine Srpski sindikalni front obeležio Međunarodni dan ljudskih prava, ispred Doma narodne skupštine, performansom „Pijaca robova“. No, bez obzira što su radnici, za razliku od robova, subjekt prava – ostaje pitanje realne dobrovoljnosti rada kada je on jedina mogućnost egzistencije (kada nema alternative za druge izvore prihoda radi obezbeđenja sredstava za život).

Zigmunt Bauman u knjizi „Fluidni život“ poziva se na ideju Jaceka Vojćehovskog, koji je rekao (prepričavam po sećanju) da organizovanje i izvođenje nastave zubarstva treba dozvoliti bilo kome, pod uslovom da predavači na tom fakultetu budu obavezni pacijenti tako odškolovanih zubara. I u tome je kvaka. Subjekti ove privatne zubarske škole nisu niti njeni vlasnici, niti predavači, niti studenti, već „pacijenti“ tako obrazovanih eksperata. Valja šire primenjivati ovu sjajnu ideju Jaceka Vojćehovskog. Dakle, ako uz vaš model „slobode tržišta“ ide i tržište robova (pijaca robova) kojem vi tepate pa ga nazivate tržištem radne snage, umešajte se barem među one koji idu od roba do roba i opipavaju mišiće i zagledaju u zube, merkaju lepotu i snagu, ako već nećete među same robove. A vi stalno nekako za rad u rudniku birate gladijatore!

Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma www.sindikalizam.org