Malo i za asketski život

Ako bismo pratili inflaciju od 13 odsto, onda bi cenu rada trebalo korigovati u skladu s tim. S druge strane očajni privredni pokazatelji u koje ekonomisti upiru prstom govore da novca nema – industrijska proizvodnja je manja gotovo tri odsto, a BDP je u padu dva odsto. Prilikom predstavljanja novog broja časopisa MAT ekonomista Stojan Stamenković je rekao da nema ekonomskog osnova da se poveća minimalna cena rada jer bi rezultat toga bilo povećanje potrošačkih cena, a posledica toga bila bi i dodatna otpuštanja radnika.

Međutim, ekonomista Goran Nikolić kaže za Forum da za povećanje minimalne cene rada ima argumenata i za i protiv.

– Ako povećate cenu rada, terate neke preduzetnike u sivu zonu, jer oni zbog povećanih doprinosa neće moći da prijavljuju radnike. Podizanje cene rada u jednoj delatnosti utiče i na sve ostale. S druge strane, 20.000 dinara nikako nije dovoljno za život – kaže Nikolić. On veruje da će tripartitni SES rešiti problem cene rada, kao što se to i ranije dešavalo.

SES, kome je zakonom pripala čast da dva puta godišnje sa inflacijom usklađuje minimalnu cenu rada, i ovog puta bi trebalo da kaže hoće li biti povećanja sa 115 dinara (po satu) ili ne. Rok za tu odluku istekao je još 1. marta, a naznaka da će se to desiti u skorije vreme nema. Problem je u novom sastavu SES-a i nemogućnosti sindikata i poslodavaca da sednu za sto sa predstavnicima države i o tome razgovaraju. Koči, što nije ništa novo, to što, bar tako kažu u sindikatima, „država ima trenutno preča posla“, a Savez samostalnih sindikata i UGS Nezavisnost traže povećanje. Prvi na 130 dinara, drugi za minimum pet do 10 odsto.

Predstavnici Udruženja poslodavaca Srbije smatraju da u prvoj polovini ove godine ne bi trebalo povećavati minimalnu cenu rada, jer se za to nisu stekli uslovi u privredi i da bi u ovom momentu povećanje minimalne cene za samo tri dinara (po satu) povećalo namete poslodavcima za nekih 56 miliona evra. S obzirom na to da su „natezanja“ na nivou SES-a oko minimalne cene rada iz godine u godine sve veća (o tome uostalom gotovo jedino i raspravljaju), postavlja se pitanje ne bi li se minimalac kod nas mogao urediti na neki drugi način.

U januaru 2013. od 27 zemalja EU čak u 20 postoji zakonom predviđena minimalna cena rada. Minimalac imaju Francuska, Španija, ali i Grčka, Rumunija, Bugarska, pa i Hrvatska. Kreće se od 157, koliko je u Rumuniji do 1.874 evra bruto, koliko je u Luksemburgu.

Nemačka, kao i Kipar i Makedonija, minimalnu cenu rada određuju posebnim ugovorima u zavisnosti od sektora. Čak ni takva vrsta određivanja ne postoji u Danskoj, Švajcarskoj, Italiji, Austriji, Finskoj, Norveškoj, Islandu. U ovim državama minimalna cena rada određuje se na nivou kompanije, ili čak individualnog ugovora radnika sa poslodavcem.

Opcija da se minimalna cena rada u Srbiji uredi na neki drugi način, na primer kao u Nemačkoj, nije baš realna. Jovan Protić iz Međunarodne organizacije rada kaže za Forum da je u Nemačkoj to rešeno na granskom nivou, a da kod nas jedva da postoje dva kolektivna ugovora da valjaju, odnosno da se poštuju.

– Rast BDP bi u normalnim okolnostima trebalo da bude osnovica za rast minimalne cene rada. S druge strane, svesni smo da postoji inflacija i da i sindikati i poslodavci imaju razloge zbog kojih žele, odnosno ne žele povećanje. To treba da se reši na nivou socijalnog dijaloga, kaže Protić.

Socijalno-ekonomski savet je zato, smatra naš sagovornik, najbolja institucija u kojoj treba da se raspravlja na ovu temu.

– Jedino tu ima smisla razgovarati o minimalnoj ceni rada. Tu sindikati, poslodavci i država treba da dogovore da li ima ili ne prostora za povećanje, napominje Jovan Protić.

Jedan evro kao „parametar“

Minimalna cena rada je početkom januara 2008. bila 70 dinara, u trenutku kada je jedan evro vredeo 80 dinara. Te jeseni minimalac je skočio na 78 dinara. Krajem godine desila se kriza, koja se odmah preslikala na socijalno-ekonomsku sliku Srbije i počela su natezanja među socijalnim partnerima. U januaru 2009. minimalac je podignut na 87 dinara i onda gotovo godinu i po dana nije moglo da se nađe rešenje. Sindikati su tražili 100 dinara po satu, poslodavci nisu pristajali na više od 92 dinara, a presekla je država aprila prošle godine i odlučila da minimalac bude 95 dinara. Za to vreme evro je „iždžikljao“ na više od 105 dinara, standard je padao, a cena rada je tek nedavno, bez ikakve najave od strane države, podignuta najpre na 102, a potom i na 115 dinara.