Naplatom 77 neporeskih nameta država inkasirala oko 730 miliona evra

Retko ko od njih, međutim, govori o tome da Srbija ima i „najrazvijeniji“ sistem neporeskih nameta koji guše privredu, s obzirom na to da premašuju dva odsto bruto domaćeg proizvoda. Da je reč o ozbiljnom problemu na to ukazuju i rezultati istraživanja tima domaćih i stranih stručnjaka okupljenih oko Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) i Projekta za bolje uslove poslovanja (USAID BEP) koji upozoravaju da postoji čak 370 neporeskih davanja (u Hrvatskoj sličan registar sadrži 245 stavki), od čega je 179 tzv. parafiskalnih nameta, koji opterećuju poslovanje privrednih subjekata. Situaciju dodatno otežava činjenica da privrednici zauzvrat ne dobijaju ništa, ili gotovo ništa. Studija koja je pod simboličnim nazivom „Mostovi i ćuprije – sistem neporeskih i parafiskalnih formi u Srbiji“ nedavno predstavljena otkrila je još jednu zabludu kad je reč o toj problematici. Iako je u javnosti rasprostranjeno mišljenje da najviše koristi od naplate taksi i drugih dažbina imaju lokalne samouprave podaci govore da se čak 42 odsto prihoda od neporeskih nameta sliva u republičku kasu, gradovi ubiraju oko 37 odsto tih prihoda a opštine 18 odsto.

– Od samo 77 neporeskih nameta koji su prošli kroz račun Uprave za trezor, država je tokom 2011. godine inkasirala oko 730 miliona evra. Imajući u vidu broj od oko 1,27 miliona zaposlenih u privredi to znači da samo po tom osnovu troškovi po radniku premašuju 570 evra godišnje, da ne govorimo o neporeskim opterećenjima koja ne prolaze kroz Trezor, već se sredstva uplaćuju na posebne račune u komercijalnim bankama. Tu se pre svega misli na prihode koje ostvaruju razne agencije poput, recimo Agencije za energetiku koja prihoduje od izdavanja licence za obavljanje energetske delatnosti, ili na prihode Direkcije za železnice, Agencije za poštanske usluge, Agencije za osiguranje depozita… Činjenica je, takođe, da su se od početka svetske krize neporeski nameti drastično uvećali. Istraživanje koje smo sproveli na uzorku od šest preduzeća različite veličine, delatnosti i regionalne raspoređenosti, pokazuje da su u 2011. za neporeske namete morali da izdvoje 270 miliona dinara što u odnosu na 2009. predstavlja rast za 22 odsto. Pritom su obaveze koje kontroliše lokalna samouprava povećane za 38 odsto, a one koje utvrđuje Republika za 13 odsto – ističe Milan Simić, programski koordinator NALED-a.

Na listi od 20 „najizdašnijih“ neporeskih nameta prvo mesto zauzimaju naknade za korišćenje građevinskog zemljišta čijom je naplatom prošle godine inkasirano više od 14,6 milijardi dinara, dok su se na drugom mestu, sa naplaćenih 10,4 milijarde, našle naknade za uređivanje građevinskog zemljišta. Doduše, investitor koji sam izgradi infrastrukturu ima pravo na umanjenje (do 60 odsto) iznosa te naknade, ali ga ništa ne oslobađa obaveze plaćanja bonusa za državu, odnosno za lokalnu samoupravu. Po tom osnovu je prošle godine naplaćeno 10,5 milijardi dinara. Za Mahmuda Bušatliju, konsultanta za strana ulaganja, naknade za korišćenje građevinskog zemljišta nisu sporne. Naprotiv, on misli da je u odnosu na priliv koji se po tom osnovu ostvaruje u drugim evropskim zemljama naplaćen skroman iznos.

– U većini evropskih zemalja postoji tzv. gradska renta koja se plaća za najam zemljišta i predstavlja svojevrsni regulator izgradnje. Primera radi, ako je reč o jednom urbanizovanom prostoru, poput Vračara, gde se na jednoj od parcela na kojoj se nalazi privatna vila od oko 200 kvadrata može sagraditi stambeni objekat od oko 3.000 metara kvadratnih, onda bi vlasnik te vile trebalo da plaća zakup obračunat na ukupnu kubaturu koja bi mogla da se izgradi na tom prostoru. Drugim rečima, vlasnici vila bi trebalo da plaćaju taksu na tu vrstu luksuza koji sebi mogu da priušte. I to je jedini ispravan način da se prikupljaju sredstva za opremanje građevinskog zemljišta – komentariše Bušatlija.

On, međutim, nema razumevanja za naknadu koju investitori plaćaju za uređivanje građevinskog zemljišta jer to, smatra Bušatlija, znači da investitor upumpava kapital u javna preduzeća a zauzvrat ne dobija akcije tih preduzeća. „Ako nekome platite da vam uredi infrastrukturu onda bi logično bilo da vi, a ne neko lokalno javno preduzeće, budete vlasnik te infrastrukture“, objašnjava Bušatlija.

Zahvaljujući republičkim administrativnim taksama koje su se našle na trećem mestu ove nepopularne liste, u državnu kasu slilo se oko 9,2 milijarde dinara, a na visokom četvrtom mestu našle su se i firmarine čiji je ukupan iznos premašio 4,9 milijardi dinara. Komentarišući veliki broj neporeskih nameta naš sagovornik ističe da to najviše koči razvoj malih i srednjih preduzeća čiji skroman profit ne može da izdrži tako velike dažbine.

– Problem je, zapravo, u neuređenoj državi. Jer da imamo uređenu državu i određen broj standardnih poreza onda se ne bismo suočavali sa praksom da lokalne samouprave i gradovi, kad god se suoče sa praznom kasom, nameću razne takse i troškove ne vodeći računa o tome da li će to delovati destimulativno na potencijalne investitore. To je, takođe, još jedan od dokaza da Srbija nema uređen fiskalni sistem koji, možda, neće obeshrabriti velike kompanije da dođu na naše tržište, ali ne treba zaboraviti da njihovo poslovanje zavisi i od razvijenosti malih i srednjih preduzeća koji su im ne samo kooperanti već im obezbeđuju i široku lepezu kupaca. Retko ko je spreman da otvori fabriku u Srbiji koja će proizvoditi samo za izvoz, jer bi takvu proizvodnju mogao da organizuje i u nekoj of šor zoni, već je cilj da se zaposedne i deo domaćeg tržišta – kaže Bušatlija.

Prema oceni Milana Kneževića, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, ovoliki broj neporeskih nameta ukazuje na to da se „arčenje“ sredstava privrede nastavlja i da svako ko nastupa sa pozicija lokalne samouprave, regulatornih tela, ili sa pozicije državnih institucija, može da propiše bilo koje zahvatanje. Pritom ga ništa ne limitira u nameri da odredi visinu naknada.

– Pošto je takva praksa u određenom trenutku prevršila svaku mera neki privrednici, čiji broj nije mali, odlučili su da prestanu da izmiruju te obaveze. I ukoliko Ministarstvo finansija ne odredi jedinstvenu firmarinu, ali i broj taksi koje se mogu naplaćivati, mi ćemo pozvati sve privrednike da ignorišu te namete. To je jedini način da iskažemo svoj revolt protiv neporeskih zahvatanja koja su, očigledno, već izmakla kontroli s obzirom na to da se na tom spisku nalaze i takse za bilo koje uverenje o kvalitetu mašina, pa dažbine za kontrolu klima uređaja, ili aerozagađenja, koja se vrši svakih godinu dana. Reč je o enormno visokim zahvatanjima koje privreda, u situaciji kad je akumulacija gotovo beznačajna, a rast bruto domaćeg proizvoda odlazi na otplatu kamata, ne može da podnese – upozorava Knežević i podseća da su poslodavci u Srbiji, za razliku od kolega u Sloveniji gde se stopa poreza i doprinosa kreće oko 37 odsto, opterećeni izuzetno visokim poreskim i parafiskalnim opterećenjima za koja privreda izdvaja oko 64 odsto prihoda.

Autori ove Studije smatraju da neporeska zahvatanja iz prihoda preduzeća, ili iz sredstava namenjenih investicijama, predstavljaju problematičnu praksu, jer ukazuju na to da država, koja bi trebalo da bude partner privredi, nema strpljenja da sačeka da preduzeće ostvari profit već nemilosrdno prisvaja svaki priliv u kasu firme. Oni su izbrojali čak 25 neporeskih davanja zasnovanih na prihodu ostvarenom iz privredne delatnosti. U Studiji se kao primer, moglo bi se reći, do apsurda dovedene prakse, navodi naplata naknade za opštekorisnu funkciju šuma u iznosu od 0,025 odsto ukupnih prihoda koju plaćaju svi privredni subjekti bez obzira na to da li se nalaze na Tari, ili na Terazijama.

Investitore okupljene u Američkoj privrednoj komori posebno brine nepredvidivost parafiskalnih nameta. Oni imaju utisak da se takse razrezuju po principu ko koliko hoće i u zavisnosti od toga kolika je rupa u budžetu. U tu priču uklapa se i iskustvo Darka Vukobratovića, direktor firme Kontango, koja je privatizovala rudnik „Rudnik“. On tvrdi da 2004, kada je Rudnik privatizovan, nije postojala naknada za korišćenje mineralnih sirovina, da bi u decembru 2011. narasla na 67 odsto. „Pošto se obračunava na ukupan prihod, to znači da ćemo, ukoliko budemo poslovali kao prošle godine, za te namene morati da izdvojimo čak 600.000 evra, dok smo za investicije planirali 900.000 evra. Treba naglasiti da zemlje poput Švedske, Čilea, Zimbabvea… u kojima je rudarstvo veoma razvijeno, nemaju takvu naknadu, dok je u Indoneziji koja je tu taksu spustila sa četiri na dva odsto, udeo rudarstva u bruto domaćem proizvodu sada iznosi 10 odsto, a u Srbiji samo dva odsto“, ističe Vukobratović.

Upozorenja privrednika koji već posluju na tržištu Srbije, ali i potencijalnih investitora, upućena predstavnicima vlasti, sasvim su jasna. Pitanje je samo ima li ko da ih čuje.

Obeshrabrujući odgovor

Rezultati ankete u koju je, kroz Projekat za bolje uslove poslovanja (USAID BEP), bilo uključeno 1.000 privrednika, pokazali su da parafiskalni nameti, uz fiskalna opterećenja zarada, i te kako negativno utiču na njihovo poslovanje. Potencijalne investitore, međutim, posebno brine to što na pitanje kolike će im biti obaveze po osnovu taksi i naknada, najčešće dobijaju odgovor da to niko precizno ne može da im kaže.