Opušteno ka ponoru i beznađu

Vlast se ranije uvek trudila da ubaci bar po neko zrno optimizma, sada ni to više ni čini. Posustaju lagano svi, radnici su zapali u apatiju, nemaju snage ni volje čak ni da štrajkuju, posla nema. Ima li u trenutnom rasporedu snaga u našem socijalno-ekonomskom životu iko spremno rešenje kako sprečiti ono što nam se sprema. Izgleda da nema. U atmosferi zahuktale predizborne kampanje Vlada ne vidi ništa do svojih interesa, i ne trudi se čak ni da smisli nove ambiciozne mere nečega što bi nam bar malo ublažilo sunovrat. A predstavnici izmorene radničke klase uspavali su se, kao i oni koje predstavljaju.

Predsednik Samostalnog sindikata Ljubisav Orbović priznaje da je Srbija sada u takvom stadijumu da je nebitno ko kako reaguje, da sindikati ne mogu da utiču mnogo jer ova vlada sada gleda samo uskointeresno na jedan kratak period.

– Nema ozbiljnosti, svi govore o krizi, a Vlada ne reaguje adekvatno. Ovim razgovorima pokušavamo da pronađemo zajedničko rešenje. Naš cilj nije samo da kritikujemo već da vidimo da li možemo da nađemo neko rešenje za situaciju u kojoj smo svi – napominje Orbović. Nešto slično tvrdi i Ranka Savić čelnica ASNS.

– Nismo spremni za novi talas krize. Ni Vlada nije spremna, nismo ni mi. Nismo ni dovoljno uticali na političare da spreče katastrofalne posledice krize – kaže za Forum predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić. Veliki deo odgovornosti je, smatra ona, na sindikatima, i to zbog toga što nisu međusobno sarađivali.

– Veliki deo odgovornosti je na nama, a pre svega na Samostalnom i UGS Nezavisnost zbog toga što su oni članovi SES-a, ističe Savićeva. Upravo na ovim sindikatima je, smatra ona, najveća odgovornost, ali je i glupo to što oni ne pristaju da deo tereta i odgovornosti podele sa drugima. Savićeva kaže da bolje neće biti dok god ne postoji dogovor među glavnim akterima, a da je neizvesno kada će se to desiti jer trenutno imamo takvu situaciju u kojoj se ne poštuje čak ni dogovor o minimalnoj ceni rada.

– Za sada imamo samo to da se glumi briga, nema konkretnih rezultata i zato i sindikati i Vlada nespremno dočekuju krizu koja dolazi, napominje ona. Savićeva kaže i da bez snage, sposobnosti i mogućnosti ne može da nam bude bolje i zato ona, ukoliko ne bude nekih krupnih promena, 2012. ne dočekuje s optimizmom. ASNS, kao i najveća sindikalna organizacija u zemlji Savez samostalnih sindikata uveliko razgovaraju sa političkim liderima. Kažu da im u tim razgovorima niko ništa ne obećava, da oni u stvari razgovaraju ne bi li videli mogu li se u njihovim programima i pogledima na rešavanje nekih problema pronaći zajednički stavovi. Izgleda sve to sa strane kao da su sindikati položili svoja štrajkačka oružja pred političarima.

A tek nas čekaju loši rezultati. Privredni rast nikako neće biti očekivanih tri odsto naredne godine već, kako najavljuju ekonomisti, duplo manji. Ono što nas najviše brine, a državu izgleda i ne baš toliko, jeste broj zaposlenih. Svetska ekonomska kriza je u onom prvom talasu odnela oko 220.000 radnih mesta. Prema zvaničnim podacima. Prema onim još zvaničnijim koje je u jednom razgovoru sa našom vlašću i sindikatima pomenuo MMF jeste da je ta cifra negde oko 400.000 ljudi koju su u poslednje tri godine ili ostali bez posla ili završili u sivoj ekonomiji. U Srbiji je 2008. radilo 1,99 miliona ljudi, sada je zaposlenih oko 1,77 miliona, što otprilike ispada da jedan grad veličine Beograda hrani celu državu od sedam miliona stanovnika.

Drugi talas krize mogao bi da nanese još jedan novi težak udarac i ostavi bez posla još 150.000 ljudi. To je ono što bi moglo da se desi, smatra Orbović, ukoliko nespremni dočekamo krizu. A šta tu sindikati mogu da učine? Mogu li da organizuju jedan veliki štrajk protiv vlasti i nateraju je da nešto uradi?

– Prosto za radnike više nema izazova kao što ih je nekad bilo. Nema izazova koji bi doveli do promena koje bi ih naterale na štrajkove. Nekada smo se bunili zbog Zakona o radu, i sličnih. Sada toga nema – kaže Orbović. Međutim, sada je od Vlade nerealno očekivati da uradi nešto, smatra on. „Ova vlada nema više snage i jedino što bi moglo da se uradi jeste da se ubrza njihov odlazak. Mislim da je iz ovog političkog bloka mogla da se napravi ozbiljnija vlada“, napominje Orbović.

I kako ne mogu da utiču na krupne odluke i budu faktor koji će naterati državu da uradi nešto, sindikatima ostaje da se bore i brane zakone koje hoće da menjaju MMF i Savet stranih investitora. Ovi poslednji su nedavno objavili deveto izdanje Bele knjige sa ukupno 54 preporuke za poboljšanje uslova poslovanja u četiri ključna sektora, od čega se čak 28 odnosi na tržište rada i ljudski kapital.

Savet stranih investitora insistira na produženju limita trajanja ugovora o radu na određeno vreme sa 12 na 36 meseci, ali i na tome da se obračun otpremnine u slučajevima kad je zaposleni proglašen za tehnološki višak zasniva ne na njegovom ukupnom radnom stažu već da se računa onaj radni staž koji je proveo kod konkretnog poslodavca. Iste te preporuke imali su i predstavnici MMF-a kada su poslednji put bili u Beogradu i tada su sindikati svim silama branili radnička prava. U poslednje vreme ispostavilo se da je to jedina konkretna uloga zaštitnika radničke klase.

Dno i ispod dna

Prema podacima SSSS, od januara do juna ove godine kupovna moć građana Srbije opala je od pet do 10 odsto. Cene proizvoda i usluga porasle su u proseku od tri do 10 odsto, a gotovo sve osnovne životne namirnice su poskupele, kao i komunalne usluge.

Sindikati nisu oslabili sami

„Realno je da su sindikati dosta izgubili na snazi. To je slika u svetu i to potvrđuju procenti sindikalnog organizovanja“, rekao je nedavno Orbović. Taj procenat je u Francuskoj negde oko osam odsto, ističe on, a slično je i u drugim zemljama, gde je taj procenat vrlo visok, preko 50 odsto. Dugogodišnja borba koja je vođena protiv sindikata, smatra Orbović, dovela je do toga da su sindikati sada oslabljeni.