Osmi putnik

Od penzija u Srbiji živi mnogo više ljudi nego što statistika može prikazati, tako da je prava mala armija nezaposlenih, otpuštenih, đaka i studenata, praktično okačena o penzije kao jedini ekser sigurnih prihoda, dok svi ostali dolaze fakultativno i neredovno. Društvene i ekonomske posledice smanjivanja penzija predstavljaju nepoznatu teritoriju, tako da praktično niko ne zna hoće li ušteda u budžetu na jednoj strani dovesti do gubitaka na drugoj, tako da penzioneri kao najredovnije platiše komunalnih usluga, struje i sličnih komunalija, uđu u prosek ostatka stanovništva i svojim neplaćanjem dodatno destabilizuju ionako poljuljana javna preduzeća poput EPS-a, koja četvoronoške, prebijenih leđa izlaze iz poplava, praktično bez ikakvih novčanih zaliha, sa potpuno neizvesnom zimom koja dolazi. Zima u kojoj će, ukoliko bude nastavljeno nekontrolisano pogoršavanje krize u Ukrajini, krizu struje pratiti i kriza gasa, dok će veliki broj građana Srbije u najvećim gradovima morati da se greje na struju, a već sada je jasno da će restrikcije biti neminovne. U takvom stanju, samo nedostaje mala kap, nekih dvesta ili trista hiljada penzionera koji redovno plaćaju struju, koji bi samo zakasnili sa plaćanjem svojih računa mesec ili dva, i da se čaša prelije, sa potpuno nesagledivim posledicama.

Posebnu priču kada je reč o budžetskom deficitu Srbije predstavlja osmi putnik srpske ekonomije, istorijski energetski sporazum, od koga polako, ali sigurno, čak i najvećim rusofilima na vlasti, sve više naviru suze na oči. Tako je postalo jasno da bilo kakve uštede na platama i penzijama, predstavljaju pravi kikiriki u poređenju sa kanibalističkim energetskim sporazumom u kome se sa naftnih i gasnih polja Srbije, cene nafte i gasa između prvog ventila na gasnim i naftnim bušotinama Srbije, do drugog ventila, gde se srpska nafta i gas prodaju Srbiji, uvećavaju 13 puta, sa 30 na 390 evra. I tako praktično osam godina zaredom. Srbija kao manjinski vlasnik Naftne industrije Srbije već godinama praktično nema nikakve prihode od dividendi, pošto se odlukom Gasproma, kao većinskog vlasnika, praktično cela dobit NIS-a preusmerava u ono što se kolokvijalno zovu investicije, a u stvari znači da se novcem od srpske nafte i gasa, po Srbiji grade ruske benzinske pumpe, vetroparkovi, plaćaju astronomska sponzorstva u sportu, posebno u fudbalu, i tako unedogled. Rudna renta za vađenje srpske nafte u Srbiji je četiri puta niža od rudne rente za vađenje ruske nafte u Rusiji. I kao da nije dosta, tu je i Srbija gas sa svojim desetocifrenim dugom u evrima prema Gaspromu, uz najavu da će u sklopu plaćanja vlasničkog udela Srbije u sada praktično virtuelnom projektu Južni tok, već tokom jula meseca ove godine, biti podignut novi kredit od Rusije vredan 290 miliona evra.

Tako je jako teško oteti se utisku da je najava bolnih rezova, priča o tome kako sve nas mora da boli, i kako je za to potrebna hrabrost, u najmanju ruku jako sporna, ukoliko sve ovo ne bude praćeno hrabrošću da se otvori priča drastičnoj reviziji energetskog sporazuma, makar onim intenzitetom i nivoom retorike, kojim je vlast u Srbiji u proteklih nekoliko nedelja komunicirala sa najvećim silama Zapada. Ukoliko se suština bolnih reformi svede na to da država sprovodi nemilosrdnu štednju na sopstvenom stanovništvu, da bi se i dalje nastavila galopirajuća rasprodaja rudnih resursa Srbije, vredna nekoliko milijardi evra, to će biti nesprovodivo i imaće potpuno nesagledive društvene i ekonomske posledice. Da ne govorimo o tome koliko je sadašnje stanje budžetskog deficita, između ostalog, posledica i odluke da se praktično za tepsiju ribe pokloni jedan od najvećih budžetskih prihoda Srbije,a to je prihod od ekspolatacije domaće nafte i gasa.

Ako se svemu ovome dodaju potpuno neizvesni nivoi novca koji će biti potrošeni na uvoz struje tokom ove godine, smanjenje domaće proizvodnje uglja i struje zbog štete od poplava, kao i ukupni gubitak u poljoprivredi, postaje jasno da je profesor Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta Srbije, bio veoma optimističan kada je procenio deficit budžeta u ovoj godini na 8.7 posto BDP. Gomila potpuno skrivenih troškova u energetici, koji se mere stotinama miliona evra godišnje, godinama potpuno izmiču bilo kakvoj statistici, tako da je možda vreme da se u Fiskalnom savetu Srbije precizno izračuna koliko je do danas Srbija platila na ime jednog de fakto virtuelnog gasovoda, koji je kao jedini koncept od početka imao marginalizaciju Ukrajine i guranje te zemlje u još jaču sferu uticaja Rusije. Koliko je u ovakvim globalnim okolnostima realno da Evropska unija dozvoli i podržava gasovod koji treba dodatno da osakati Ukrajinu, postaje jasno i malom detetu. Upravo zato, priča o energetskom deficitu Srbije, jednostavno ne može da bude izuzeta iz priče o drastičnom smenjenju budžetskog deficita Srbije. Kao što nakon zaustavljanja projekta Južni tok, jednostavno nije održiva dalja primena energetskog sporazuma koji je u trenutku sklapanja bio neka vrsta avansa za učešće Srbije u gradnji tog gasovoda, dok sada predstavlja potpunu budžetsku anomaliju, koja preti da potpuno sruši poplavama dodatno oslabljeni sistem javnih finansija u Srbiji.

Zato je jako važno, po onoj narodnoj: „Tri put meri, jednom seci“, dobro razmisliti gde će se i koliko seći, kada je reč o politici bolnih rezova i smanjenja budžetskog deficita. Ako se sve svede na iskaljivanje državne moći i nametanja mera štednje najranjivijim i najsiromašnijim slojevima stanovništva, zarad neke želje da budemo pikolo verzija nesvrstane SFRJ i usamljeni svetionik globalne borbe protiv zapadnog imperijalizma, imaćemo desetu uzastopnu neuspelu reformu, ovoga puta sa potencijalno fatalnim posledicama. Poplave su samo dodatno ogolile tu činjenicu i drastično ubrzale neminovne odluke i izbore koje vlast u Srbiji mora da donese. A stanje budžetskog deficita je toliko drastično, gotovo beznadežno, da vremena za odlaganje bilo koje vrste, jednostavno nema.