Ovi gore i oni dole

Ne bih ni pisao o permanentnom „političkom ludilu“, da u vikend broju Danasa (18. i 19. avgust Leta Dvanaestog Gospodnjeg), ne pročitah „užičku hroniku“. Intenzivno se priča o „prekomponovanju“ gradske vlasti (formirane pre dva-tri meseca, posle završenog prvog četvorogodišnjeg mandata), a kao glavni argument svi ističu neophodnost „preslikavanja“ republičke vlasti, i posledično, lakše dobijanje „dodatnih para“.

Sve je u prethodnim tezama „obrnuto“ u odnosu na „normalne“ države i političke sisteme. Najpre, tamo se lokalni izbori održavaju uvek odvojeno (negde na polovini mandata) od parlamentarnih. Baš da „analogija i stihija“ ne bi „povukla“ birače na lokalu da „preslikavaju“ glasanje za državni parlament. Jer, u svim normalnim državama važi opšte pravilo – na državnom nivou se biraju partije i programi, u opštinama (pogotovo srednjim i malim) konkretni ljudi. Pošto su lokalni problemi vidljivi i opipljivi. Svi sve vide i svi sve znaju. Zato se glasa za konkretne ljude za koje se veruje da mogu rešiti konkretne probleme. Nezavisno od partije i „centrale“ iz Beograda. Šta znaju Boris ili Toma o životnim problemima u tamo nekoj maloj „provincijskoj“ opštini. Znaju onoliko i onako kako im prenesu „njihovi sa lokala“. A kakvi su „njihovi“ to treba da kažu birači na (posebnim) lokalnim izborima. Kada bi trebalo da neposredno biraju i predsednika opštine sa što većim ovlašćenjima, ali i obavezama. (Da što manje mesta ostane za „čistu“ politiku). Ista logika bi morala da važi i za postizborne koalicije. Spajaju se one partije i grupe koje žele i potpišu da će konkretnu lokalnu stvarnost gledati sopstvenim „rođenim“ očima. A ne kroz ružičaste (pozicija) ili crne (opozicija) partijske naočare. Da je sreće, kao što nije, svi odbornici bi glasali po savesti, „istini i pravdi“. Za nešto što je vidljivo i opipljivo dobro, glasali bi svi, a ako administracija hoće nešto da „proturi“, svi bi morali biti protiv.

I na kraju, još jednom o „preslikavanju“ i onoj narodnoj poslovici sa početka teksta. Tek je to tragikomična posledica naše novorođene partokratije. Ovi gore iz Beograda bi trebalo da dekretom zabrane onima dole „preslikavanje“. Već obratno – nek se spaja ko sa kim može i hoće. E da bi na lokalu bilo bolje. I da ih u realnom životu ne interesuje ko se na lokalu sa kim spojio. Redovni transferi se dele po unapred utvrđenim kriterijumima, a vanredna sredstva po konkretnim programima. Nikome ne treba da se „gleda kroz prste“. Pogotovo partijske. A ako prema nekome ministarstva treba da budu senzitivnija, to su jedinice lokalne samouprave sa „drugačijom“ političkom konfiguracijom. Pa valjda smo država, a ne mehanički skup partijskih centrala.

P.S. I sam sam, kao predsednik jedne male opštine, u potencijalnoj sferi „prekomponovanja“. Pa da neko „između redova“ ovaj tekst ne shvati kao preventivnu odbranu. Javno izjavljujem da branim princip i logiku, a ne sebe. Valjda je jasno da, ako bih branio sebe (trenutnu funkciju), onda bih „ćutao“. Ovako se samo „preporučujem“ za prekomponovanje.