Partneri bez partnerstva

Zadatak je bio da se pronađu zajednička rešenja za sva pitanja koja muče radnike, da se oni zaštite i da što je moguće više zajedničkim snagama svi socijalni partneri ocenjuju, odobravaju ili ne, zakone koje država priprema, a koji se tiču njih.

Čekajući da prođu izbori i sindikati i poslodavci dobiju novog trećeg partnera, SES će verovatno nekoliko meseci biti u stanju mirovanja. Bez države ne mogu ništa da učine. U međuvremenu biće održana još koja sednica, poput one koja je juče bila na dnevnom redu – socijalni partneri su o finansijskoj perspektivi zemlje razgovarali sa guvernerom NBS Dejanom Šoškićem.

Kada je reč o učinku ovog tela u koje su se polagale velike nade, za četiri godine SES je uspeo tek u nekoliko navrata da se dogovori oko minimalne cene rada, da potpiše jedan Opšti kolektivni ugovor (koji je na kraju zbog krize ostao na stend baju) i nekoliko granskih. Svi pregovori o novim verzijama zakona o radu i štrajku propali su. Ono što je odmoglo dijalogu partnerima u SES-u jeste ekonomska kriza, ali da je, uprkos tome, moglo bolje svesni su i oni sami.

– Moglo je mnogo bolje, kaže ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić za Forum. Jedan od malobrojnih iz vlasti koji je bio redovan na sastancima priznaje da je moglo bolje, ali i da je ono što su oni uradili u poslednje vreme ipak napredak.

– U celini ne mogu da budem zadovoljan jer nismo uspeli da nametnemo SES kao važnu instituciju socijalnog dogovora u Srbiji, da se svet kapitala i rada nađu na jednom mestu, ističe Ljajić.

Ono što jeste dobro urađeno, tvrdi ministar rada, jeste potpisivanje Opšteg kolektivnog ugovora, u kom su, kako ističe, nažalost, morali da suspenduju delove koji se odnose na finansije i to zbog krize.

– U dva navrata potpisali smo i sporazume sa merama za izlazak iz krize i da prethodno realizujemo neke druge. Potpisano je više granskih kolektivnih ugovora. Bolje je, ali daleko od toga da je dobro, ponavlja ministar Ljajić. Nisu zadovoljne ni druge dve strane. Malo manje sobom, malo više državom.

– Suštinski, SES nije imao pravu ulogu, onu koju je trebalo da ima bar kada je u pitanju određena zakonska regulativa. Neki zakoni su prolazili mimo nas, a nije trebalo tako, ističe za Forum predsednik Samostalnog sindikata Ljubisav Orbović. Gledano tehnički, smatra Orbović, u odnosu na ono što je bilo ranije, ocena rada SES-a mogla bi da bude pozitivna, ali sindikati ne mogu da budu zadovoljni.

I za predsednika Unije poslodavaca Srbije Nebojšu Atanackovića najveći problem u radu svih ovih godina jeste što se SES pitao za malo toga.

– Mislim da generalno nismo zadovoljni radom SES-a. Bilo je različitih perioda tokom ove četiri godine, koliko radimo u ovom sastavu, ali osnovno nezadovoljstvo jeste u tome što se SES nije pitao, nije učestvovao u donošenju velikog broja zakona, ističe Atanacković za Forum. Vlast se u velikoj meri, napominje on, oglušila o potrebu da se o svemu tome raspravlja na sednicama.

Najviše buke sednice SES-a u javnosti dizale su kada je na dnevnom redu bila odluka o povećanju minimalne cene rada. Ona je početkom januara 2008. (pre izbora) bila 70 dinara, u trenutku kada je jedan evro vredeo 80 dinara. Te jeseni minimalac je skočio na 78 dinara, a radnici su i dalje zarađivali više od evra po satu. Krajem godine desila se kriza, koja se odmah preslikala na socijalno-ekonomsku sliku Srbije i počela su natezanja među socijalnim partnerima. U januaru 2009. minimalac je podignut na 87 dinara i onda gotovo godinu i po dana nije moglo da se nađe rešenje. Sindikati su tražili 100 dinara po satu, poslodavci nisu želeli da pristanu na više od 92 dinara, a presekla je država aprila prošle godine i odlučila da minimalac bude 95 dinara. Za to vreme evro je „izdžikljao“ na više od 105 dinara, standard je padao, a cena rada je tek nedavno, bez ikakve najave od strane države podignuta najpre na 102, a potom i na 115 dinara.

– Razgovor o minimalnoj ceni rada je možda bio i najvažniji zadatak SES-a, Unija poslodavaca dva ili tri puta za ove četiri godine nije dala saglasnost o minimalcu i poslednje povećanje je urađeno kako ranije nikad nije. Nije bilo stava radne grupe, Vlada je samo izašla sa cifrom od 115 dinara, a i sami sindikati su, kako kažu, bili iznenađeni tim potezom – ističe Atanacković. Takav potez Atanacković ne ocenjuje pozitivno jer bi podizanje cene rada na 115 dinara moglo da predstavlja „direktan inflatorni udarac“. Sindikati se u ovom slučaju podizanje cene rada nisu bunili jer im je naravno išla na ruku, ali Orbović tvrdi da ni oni ne mogu da budu zadovoljni kako se o tome pregovaralo.

– Ova poslednja utvrđena cena od 115 dinara po satu jeste više od polovine prosečne plate, ali nominalno ona nije dovoljna. Opšti rast minimalne zarade jeste veći od rasta prosečne plate u Srbiji, ali problem je i to što većina poslodavaca u Srbiji plaća doprinose radnicima samo za taj minimalac, napominje predsednik Samostalnog sindikata.

Iako tvrde da su se trudili i bili „bolji nego pre“ socijalni partneri očito nisu zadovoljni onim što su u protekle četiri godine postigli na sednicama Saveta. Za to su odgovorni svi, slažu se, ali ponajviše država.

– Moramo da menjamo neka rešenja u zakonu, a kapaciteti svih učesnika socijalnog dijaloga moraju da se jačaju. Često nam se dešavalo da na sastanke ne dolaze neki ministri, već da šalju svoje pomoćnike, kaže Rasim Ljajić i ističe da je odgovornost na državi, ali i na drugim socijalnim partnerima.

Za predsednika Samostalnog sindikata suštinska odgovornost jeste na državi.

– Vlada nije stvorila ambijent u kom bi SES mogao normalno da radi, ali je odgovoran i dobar deo privrednika koji su bili alavi, neodgovorni, neorganizovani i jer su želeli da i u vreme krize uvećavaju profit, napominje Orbović.

Poslodavci, s druge strane, najveću odgovornost za slabe rezultate pripisuju državi, a kao jedinu „svetlu tačku“ ističu ministra rada Rasima Ljajića.

– Nismo zadovoljni ni načinom ni nivoom interesovanja vlasti za probleme. Značajan doprinos dao je Rasim Ljajić, koji je prisustvovao gotovo svakoj sednici i da njega nije bilo rezultat bi bio nula, napominje predsednik Unije poslodavaca Nebojša Atanacković. Prelaznu ocenu, prema njegovim rečima, zaslužio je i ministar prosvete Obradović, dok je većina ostalih ministara slala „zamenike zamenika“ ili potpuno ignorisala sednice SES-a.

Aktivnosti poslednje četiri godine

septembar 2008– Konstituisan nov sastav na mandat od četiri godine, biraju se novi članovi Saveta i minimalac podiže na 78 dinara po satu

februar 2009– Prva vanredna sednica imala je samo jednu tačku dnevnog reda „mere Vlade za ublažavanje efekata svetske finansijske krize“.

jul 2009– Savet nije doneo odluku o iznosu minimalne zarade za period jul-decembar 2009.

decembar 2009– SES zadužen da prati rad na izmenama i dopunama zakona o PIO

februar 2010– Vanredna sednica SES-a, na kojoj je premijer Mirko Cvetković govorio o krizi, o novim merama, potrebama za stranim investicijama

april 2010– Drugi put nije postignut konsenzus neophodan za donošenje odluke o minimalnoj zaradi. Vlada izašla sa ponudom povećanja cene rada po radnom času sa 87 na 90 dinara, ali predlog nisu prihvatili predstavnici Unije poslodavaca Srbije. Unija je istakla da će prihvatiti povećanje samo u slučaju da se neoporezovani deo zarade poveća na iznos od 10.950,000 dinara.

oktobar 2010– Tema bila minimalac, ali se o njemu nije raspravljalo. Odloženo za neku od narednih sednica.

april 2011 – Usvojen Socijalno-ekonomski sporazum za 2011. Minimalna zarada podiže se na 95 dinara.

jul 2011– Na sednici je analiziran i drugi mesec primene Socijalno-ekonomskog sporazuma za 2011. Predloženo povećanje neoporezivog dela zarade sa 7.310 dinara na 10.000 dinara, počevši od oktobra

septembar 2011– Propao nacrt zakona o štrajku.

mart 2012– Dva puta odlagana sednica održana u martu. Vlada se obavezala da će od ove godine povećati neoporezivi deo zarade na iznos od 10.000 dinara. Otkad postoji SES se sastao 47 puta.