Posla, para gospodaru

Isto je sa hapšenjima. Šta običnom građaninu znači i vredi što su pritvoreni bivši ministar, vlasnik konsultantske kuće (by the way, nikako nije jasno, otkada su to konsultanti postali odgovorna lica – uvek je bilo da oni savetuju a direktori i/ili gazde odlučuju i odgovaraju), pojedini biznismeni, direktori i bankari? I što se mnogima „preti“ uključujući i „prvog među jednakima“? Umesto slika i bombastih najava na naslovnim stranama, bolje bi bilo da Miško „odreši kesu“. I pomogne narodu, zahvaljujući kome se brže obogatio nego da je robu i usluge prodavao narodu Amerike ili Švajcarske. Pa da i ostali (kojima je „pre(k)ostalo“) slede Miškov primer. Svi kažu da je Putin tako svoje „mlade oligarhe“(na čelu sa Abramovičem i Deripaskom), „priveo nameni“ (neposlušni koji nisu hteli da „pomognu narod“, pobegli ).

Pare i posao jedino pomažu narodu (i „srpskom“ i „kosovskom“), a ovaj „medijski amfiteatar“ je klasičan „opijum za narod“. Dakle, neka „organi“ (imamo ih dosta, samo je diskutabilno koliko su stručni i obučeni) rade svoj posao, a vlada i političari traže „posao i pare“ za narod. Ne kaže se uzalud da u „srećnim“ državama, običan čovek ne zna ni ko mu je predsednik (jer misli o sebi i nema vremena za „opšte“ teme). A u nesrećnim i nesređenim se „živi“ od naslova u novinama i slika na televizijama, dok u najnesrećnijim (u koje se valjda nikada više nećemo svrstati) ljudi ginu zbog politike i velikih ideja (naravno, obični ljudi, dok su oni zbog kojih se gine „večni“).

Za početak treba uvesti jasna pravila. Za sve one „bogate“ novcem i/ili funkcijama. Ako si partijski i državni „velikodostojnik“, a istovremeno nisi „privatnik“ (ili nisi nešto nasledio), možeš imati imovine koliko su plata primio. Pa ako si obe ove „političke“ decenije primao platu i ni banke nisi trošio, možeš imati najviše 240 hiljada evra para, stanova i koječega. Pa da se „izbrojimo“. Tako je trebalo i sa sadašnjim ministrom i svim ostalim osumnjičenim – ima li eks ministar para i imovine nesrazmerno primanjima i poziciji ministra i profesora. Ako nema, ne grešite ljudi dušu. Što bi neko kršio zakon i nekome nezakonito „uterivao“ pare, a da sam ne dobije dobar deo „kolača“. Ako si „privatnik“ a istovremeno nisi državni „velikodostojnik“ možeš imati šta i koliko hoćeš (bolje je za sve da imaš što više), samo je bitno da plaćaš državi šta je propisano (a to je, ruku na srce, previše) i ne držiš radnike na crno.

Ako si istovremeno i jedno i drugo, možeš imati koliko hoćeš (i bolje da imaš), ali nikako ne smeš da preko državne pozicije sebi „nameštaš„ privatni posao.

Sastavni deo prethodnih osnovnih su i dopunska pravila. Nema relativizacije i konfuzije u definisanju pojmova tipa – „firme i imovina nisu moji, već tašte, tate ili tetke“ i „gazda milioner, firma prosjak“. Ništa, bato. Sve je tvoje. A inspektori bi trebalo da znaju, prepoznaju i dokažu da je to tako. Ili da tražimo druge inspektore (makar ih uvozili). To je onda to. Sledi kao nekada kod Tita – popisivanje imovine, svrstavanje u jednu od tri grupe, izveštaj je li mogao da ima ili nije i konačno – oduzimanje onoga na šta nisi imao pravo i vraćanje narodu od koga je i uzeto kao prioritet, i pritvor i zatvor ako si „prekardašio“. Sve u tišini i po unapred utvrđenim pravilima. Polazeći od „vrha“, po onoj narodnoj da „riba smrdi od glave“.

Dok istovremeno vlada traži i nalazi partnera (kupca) za Železaru Smederevo, čarobnu formulu za poljoprivredu (večitu šansu, bez prave šanse), pravi „istorijski“ dogovor sa bankama o smanjenju kamatnih stopa, spašava velike privredne sisteme u blokadi ako imaju šansu da „prežive“, pravi ambijent za privrednike i investicije.

Ajmo, ajde da makar na rečima krenemo prema principima i pravilima „srećnih“ država.

Autor je ekonomski analitičar