Postaviti osnovne zakonske standarde

Na sličan način i poslodavačka udruženja pokušavaju da ograniče konkurenciju poslodavaca, koji u okviru svoje grane konkurišu jedni drugima. Kada je samo jedan poslodavac izložen radničkoj borbi, onda se pogoršava njegova tržišna pozicija u odnosu na druge konkurente. Ako su, ipak, sva preduzeća neke branše pod radničkim pritiskom, onda su rizici i potencijalni gubici „podruštvljeni“. Drugim rečima, egzistencija poslodavačkih udruženja ukazuje da određeni delokruzi trebaju biti stavljeni van konkurencije kao što su plate, radna vremena i drugi radni uslovi. Preduzeće ne bi trebalo da vuče korist na tržištu iz činjenice da su njegovi radnici plaćeni ispod proseka ili što ekstremno dugo ostaju na svom radnom mestu. Ovo ima za konsekvencu da preduzeća koja ne mogu da isplate kolektivno ispregovarane zarade, ispadaju sa tržišta. Po ovome je egzistencija poslodavačkih udruženja izraz civilizovanog odnosa između kapitala i rada. Ona pokazuje da su poslodavci priznali konflikt između rada i kapitala, ali i mogućnost za konsensualno rešavanje konflikata. Poslodavci su, dakle, i protivnici i partneri sindikata, ali samo onda kada su se obe strane usaglasile oko procedura i postupaka za ublažavanja tog konflikta ili traženja rešenja za njegovo prevazilaženje. Jaki sindikati i jake poslodavačke organizacije: Ovo je bila osnova karakteristika „obuzdanog kapitalizma“, koji je vladao u mnogim zemljama Zapadne Evrope i Skandinavije.

Ova vremena su, naravno, prošla. U tranzicionim zemljama ona nisu ni počela. Slabi ili nepostojeći sindikati u mnogim branšama kao što su fast fud lanci ili kol centri, službe dostave ili maloprodaja, snižavaju rizik preduzeća da postanu žrtva radničkih borbi i negativnog uticaja na svoju tržišnu poziciju gotovo na nulu. Odatle se ne čini neophodno da se ovaj rizik „socijalizuje“.

U Srbiji su poslodavačka udruženja slaba i nereprezentativna. Ovo ne ukazuje na slabu ulogu preduzeća u svojim pogonima, proizvodnih halama, fabričkim krugovima, već na slabo regulisane odnose između rada i kapitala. Ako ne uspeva samoorganizovanje poslodavaca i radnika, to jest ako su sindikati i poslodavci slabi da se usaglase oko civilizovanog rešavanja sporova i konflikata, onda je država primorana da se umeša i da postavi minimalne zakonske (umesto slobodno ispregovaranih) standarda.

Poslovni model sa niskim platama

Faktori koji su bili isključeni iz konkurencija sada su (opet) postali deo konkurencije. Poslovni modeli preduzeća se sada baziraju na platama, kojima se ne mogu pokriti osnovni životni prohtevi radnika. Žrtve ove regresije nisu samo radnici već i preduzeća koja su dalje organizovana u poslodavačkim organizacijama i koja poštuju dogovorene kolektivne ugovore ukoliko i oni ne „autsorsuju“ deo svojih zaposlenih i posle ih zaposle kao loše plaćenu radnu snagu.