Put koji vodi u bankrot

Jer kako drukčije objasniti činjenicu da se samo u februaru ove godine država zadužila za 178 miliona evra i da je javni dug premašio 20,4 milijardi evra ili 62,9 odsto bruto domaćeg proizvoda. To znači da je odnos javnog duga i BDP-a 18 indeksnih poena iznad Zakonom o budžetskom sistemu propisane granice od 45 odsto. I još malo obeshrabrujuće statistike. Krajem februara 2014. godine direktne obaveze države iznosile su 17,6 milijardi, a indirektne 2,8 milijardi evra. Doduše, na kraju 2000. godine odnos javnog duga, od oko 14,2 milijarde evra, i BDP-a iznosio je alarmantnih 169,3 odsto, ali je takođe činjenica da je na kraju 2008. javni dug gotovo prepolovljen i spustio se na 8,78 milijardi evra (29,2 odsto BDP). Da li je kucnuo čas da se od kreditora zatraži reprogram duga ili se Srbija našla na putu bez povratka koji neminovno vodi u bankrot?

– Zaduživanje je naša neminovnost, kako zbog izgradnje infrastrukture, ili sistema za navodnjavanje, tako i zbog ulaganja u druge kapitalne projekte. I to uprkos činjenici da samo u ovoj godini, za servisiranje dospelih obaveza, moramo da obezbedimo 5,7 milijardi evra, što je 14 odsto, inače naduvanog, bruto domaćeg proizvoda koji će, prema optimističnom scenariju, porasti samo za oko jedan odsto. Sve ukazuje na to da će i u 2016. na naplatu stići velika suma dospelih obaveza. Situaciju dodatno otežava procena da ove godine ne možemo da računamo na rast izvoza u kojem, inače, dominiraju strane kompanije poput Fijata, NIS-a, Hemofarma, odnosno Štade, što znači da na veći deo deviznog priliva mogu da računaju izvoznici a ne država – komentariše za Danas profesor Mlađen Kovačević, redovni član Akademije ekonomskih nauka, koji procenjuje da će se sve teže do novca dolaziti emitovanjem državnih hartija od vrednosti, jer će kamate, verovatno, biti nepovoljnije.

Da je emitovanje državnih hartija jedan od „omiljenih“ načina zaduživanja govori i podatak da je pre mesec dana Uprava za javni dug Srbije prodala 49,12 odsto emisije desetogodišnjih državnih obveznica (na naplatu dospevaju 11. aprila 2024) denominovanih u evrima, za 61,4 miliona evra. Kako se navodi na sajtu Uprave, te dužničke hartije prodate su po stopi prinosa od 5,5 odsto godišnje, a potražnja je iznosila 62,8 miliona evra, što je 50,22 odsto obima emisije od 125 miliona evra. Na narednoj aukciji, održanoj 14. aprila, na prodaju su ponuđene dvogodišnje državne obveznice vrednosti 10 milijardi dinara. Ukupan obim tražnje iznosio je 11,5 milijardi dinara, odnosno 115,71 odsto obima emisije, a realizovano je milion komada. Te hartije od vrednosti na naplatu dospevaju 16. aprila 2016. godine.

Kao jedan od izlaza iz ovog začaranog kruga zaduženosti neki ekonomisti vide u reprogramu duga. Tako je, recimo, prema oceni Mahmuda Bušatlije, konsultanta za strana ulaganja, Srbiji više od najavljenog aranžmana iz predostrožnosti sa Međunarodnim monetarnim fondom potreban aranžman koji će podrazumevati reprogram, pa čak i otpis duga. On je u jednom prethodnom razgovoru za Danas podsetio da je 2003. godine, sa Pariskim i Londonskim klubom poverilaca, dogovoren otpis oko 70 odsto duga, čime je iznos glavnice smanjen za dve trećine. „Kreditori su procenili da nam treba dati predah od deset godina u kojem je trebalo plaćati samo kamatu na trećinu glavnice. I mada je to podrazumevalo i konsolidaciju privrede, mi taj period nismo pametno iskoristili i na kraju balade sve se svelo na nova zaduživanja, a privredu nismo osposobili da može da vraća dug. Kada je utvrđena granica javnog duga od 45 odsto BDP-a, upozoravao sam da je to neodrživo i da je, s obzirom na strukturu naše ekonomije, realniji limit ispod 30 odsto jer, dokazano je, da privrede poput naše ulaze u problem ukoliko je ta granica iznad 30 odsto“, tvrdi Bušatlija.

I profesor Kovačević se slaže sa procenom da ćemo, pre ili kasnije, morati da tražimo reprogram duga, „mada takvi zahtevi uvek podrazumevaju i neko ucenjivanje kreditora koji čine tu uslugu. Mislim da Aleksandar Vučić računa na Kori Udovički i Lazara Krstića, od kojih očekuje da obezbede podršku kad je reč o reprogramiranju nekih pozajmica i verovatno će gledati da dođu do kredita koji su povoljniji od deviza koje dobijamo emitovanjem i prodajom državnih hartija“, zaključuje Kovačević.

Saša Đogović, analitičar Instituta za tržišna istraživanja, upozorava da je i ukupan spoljni dug, od oko 26 milijardi evra, veoma visok i da je već premašio 80 odsto BDP-a, tako da smo i po tom kriterijumu u zoni visoke zaduženosti. On tvrdi da država diktira tempo zaduživanja, s obzirom na to da javni sektor vodi glavnu reč u kreiranju ukupnog spoljnog duga. Kao argument za tu konstataciju navodi podatak da je 2008. udeo javnog sektora u kreiranju ukupnog spoljnog duga iznosio 30,9 odsto, da bi krajem januara 2014. dostigao 51,3 odsto.

– To samo govori koliko se država galopirajuće zadužuje, a posebno zabrinjava podatak da se uglavnom zaduživala da bi pokrivala deficite, izmirivala obaveze prema budžetskim korisnicima ili da bi otplaćivala kredite. Pritom je privreda bila u drugom planu, odnosno nisu podsticana ulaganja u razvoj malih i srednjih preduzeća. Doduše, zahvaljujući državnim podsticajima u vidu subvencija, realizovane su neke investicije, ali to ni izdaleka nije bilo dovoljno da bi se revitalizovala privreda. Prema tome neophodni su reformski zahvati koji bi se odvijali u više faza. Uz usvajanje tri ključna zakona – o radu, o stečaju i o privatizaciji, odmah treba rešiti sudbinu 153 preduzeća u restrukturiranju. Time bi se situacija raščistila jer bi neka od tih preduzeća oživela, a ona druga otišla bi u stečaj i likvidaciju, što dalje znači da bi deo njihove imovine mogao da bude stavljen u funkciju. Država bi svakako bila na dobitku jer bi se rashodi značajno smanjili, dok bi se prihodi mogli uvećati – analizira Đogović.

On ukazuje i na drugu fazu reformi koja podrazumeva profesionalizaciju upravljanja javnim preduzećima, kao i „oživelim“ gigantima poput Sartida, FAP-a, 14. oktobra, RTB Bora, jer bi ta preduzeća mogla da budu zamajac oživljavanja ukupne privrede. U tom paketu je i reforma penzijskog sistema. „Iza svih tih reformskih zahvata treba da stoji MMF, koji će proceniti da li su ponuđene mere respektabilne. To bi bio signal investitorima da treba da ulažu na ovom tržištu. Osim toga i uslovi zaduživanja bili bi povoljniji, dok bi obećane tri milijarde evra, koje nam Ujedinjeni Arapski Emirati nude pod povoljnim uslovima, bile iskorišćene za otplatu skupih kredita“, kaže Đogović.

Ako je za utehu, i Hrvati se suočavaju sa sličnim problemom. Prema pisanju Jutarnjeg lista, hrvatski javni dug premašio je 220,2 milijarde kuna, što je 67,1 odsto BDP-a, a procenjuje se da će do kraja 2014. dostići 70 odsto BDP-a. Zanimljivo je, takođe, da su rastu javnog duga od 20 odsto u 2013. „kumovale“ emisije trezorskih zapisa i obveznica. U tom kontekstu navodi se podatak da je poslednja prošlogodišnja emisija obveznica, realizovana u novembru, bila „teška“ 1,75 milijardi američkih dolara, a na pomolu je dodatno zaduživanje države, izdavanjem evroobveznica, za 1,5 milijardi evra. Na prvi pogled ni mi, a ni Hrvati, ne bi trebalo da budemo toliko zabrinuti zbog rasta javnog duga, jer u poređenju sa drugim članicama EU, poput Grčke, Italije, Portugala, Irske, Kipra ili Belgije, u kojima je visina zaduženja premašila 100 odsto BDP-a, situacija nije tako alarmantna. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da nije uputno povlačiti paralelu sa zemljama koje ostvaruju znatno veći dohodak, imaju razvijenije finansijsko tržište i članice su evrozone. Ipak, izvesnu dozu optimizma uliva izjava starog-novog ministra finansija Lazara Krstića, koji tvrdi da Srbiji ne preti bankrot i da će javni dug da se nađe na silaznoj putanji krajem 2016. „Važno je da se u naredne tri godine uspostavi disciplina u zaduživanju i da se novac od kreditora koristi za podizanje BDP-a, a ne za refinansiranje postojećeg duga i pokrivanje rupe u budžetu“, poručio je Krstić.

Kolaps finansijskog sistema

– Ne bi trebalo isključiti ni najlošiji scenario koji bi, u finansijskom smislu, mogao da zadesi jednu zemlju, a to je bankrot, odnosno kolaps finansijskog sistema. To bi moglo da se dogodi i do kraja ove godine ukoliko izostanu reforme a država nastavi da se zadužuje ovim tempom. Utoliko pre što su neke obaveze iz 2013. prebačene u tekuću godinu, a fiskalni deficit će premašiti 7,5 odsto. Svi su se, očigledno, počev od države, preko preduzeća, do građana, olako zaduživali a da niko nije mislio šta će biti na kraju – upozorava Mlađen Kovačević, redovni član Akademije ekonomskih nauka

U zoni slobodnog pada

– Ne verujem da će se ići u reprogram dugova, mada mislim da bi to bilo dobro rešenje. Na kratak rok posmatrano, realnija opcija je uvođenje solidarnog poreza i linearno smanjivanje za 10 odsto zarada zaposlenih u javnom sektoru, kao i državnih funkcionera. Trebalo bi očekivati i snižavanje penzija iznad 60.000 dinara. S druge strane, ukoliko bi zaduživanje nastavilo ovim tempom, Srbija bi se našla pred bankrotom najkasnije za godinu i po dana. Rekao bih da se sada nalazimo u zoni slobodnog pada i preti nam grčki scenario, odnosno pad u ambis – upozorava Saša Đogović, analitičar Instituta za tržišna istraživanja.