Ilustracija, radnice, Srbija
Foto: FoNet/ Vlada Srbije Slobodan Miljević„Uzmimo od siromašnih da bismo dali siromašnijima od njih“, rečenica je kojom je Sarita Bradaš iz fondacije Centar za demokratiju danas opisala princip po kom funkcioniše Zakon o socijalnim kartama koji je trenutno na snazi.
Govoreći na skupu pod nazivom „Kakvu ekonomiju želimo“ u organizaciji Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, Bradaš je istakla da „ono što imamo kao trend od 2011. godine kada je usvojena izmena Zakona o socijalnoj zaštiti jeste smanjivanje broja korisnika novčane socijalne pomoći“.
„Pre tri godine bilo je 3,1 odsto onih koji su u ukupnoj populaciji pravo da ostvare novčanu socijalnu pomoć, a u 2020. godini pored pandemije i porasta siromaštva, imamo 2,9 odsto. Dakle siromaštvo raste, a mi imamo smanjene broja korisnika novčane socijalne pomoći“, rekla je Bradaš i dodala da se siromašni tretiraju kao lenji paraziti koji dobijaju novčanu socijalnu pomoć zato što neće da rade.
Isidora Beraha iz Instituta ekonomskih nauka stavila je naglasak na usmeravanje pažnje ka malim i srednjim preduzećima kao ključnim za progres u ekonomiji.
„Utisak je da pristup malim i srednjim preduzećima možda suviše isti ka svima, odnosno trebalo bi to spustiti na lokalni nivo. Kada odete u neki grad ili opštinu u Srbiji i kada razgovarate s privrednicima, čućete da su njihovi najveći problemi loša infrastruktura. Veliki broj naših preduzeća i dalje se suočava sa naizgled banalnim problemima – ne postoji put koji vodi do kompanija ili autobus koji radnike može da doveze ukoliko je preduzeće negde izvan gradskog jezgra“ istakla je Beraha, navodeći još dva problema koja se tiču malih i srednjih preduzeća.
„Drugi problem koji preduzetnici ističu jeste nedostatak ljudskih resursa. Ne samo visokoobrazovanih, kvalifikovanih, već bilo kakvih. Sada smo došli u potpuno suprotnu situaciju od one koju smo imali pre nekih 20 godina – mi danas nemamo radnu snagu u Srbiji. Treći problem jeste nepovezanost, ne samo nerazvijenost institucionalne infrastrukture za povezivanje, već nepovezanost preduzeća međusobno. Sektori se međusobno ne poznaju i ne znaju za šta mogu da se oslone na svog komšiju“, objasnila je Beraha.
O rodnoj ekonomiji govorila je Sonja Avlijaš sa Ekonomskog fakulteta, primetivši da za napredak ekonomije treba razmišljati o većoj vidljivosti takozvane „ekonomije brige“.
„Ekonomija brige tiče se neplaćenog, odnosno nevidljivog rada koji najčešće pada na žene a to je rad kod kuće, što je posebno bilo izraženo tokom pandemije kada se država povukla iz pružanja usluga vrtića odnosno obrazovanja. Morali ste da imate dovoljno prostora da radite od kuće, da pomažete deci da uče onlajn, očistite kuću, pripremate ručak, to su gomile poslova koji su se automatski svalili na pleća najčešće žena koje pored toga treba da obavljaju svoje poslove kao da se nije ništa desilo“, istakla je Avlijaš.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
