U zamci zero hour radnih ugovora

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }U žargonu ove radnike još zovu: radnik po pozivu, telefonista, telefonski nadničar, raspoloženi radnik (od raspoloživi radnik, radnik u pripravnosti)… Pod radnim vremenom obično se podrazumeva vreme provedeno na radu. U Zakonu o radu (član 50) radno vreme se određuje kao „vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju“. A u istom članu se dodaje: „radnim vremenom ne smatra se vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove ako se ukaže takva potreba, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju /…/ Vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova po pozivu poslodavca smatra se radnim vremenom“. Ovim članom Zakona o radu faktički se, preko odredbe o pripravnosti, legalizuje rad „zero hour“. Za vreme pripravnosti radnik nije na radnom mestu, ali mora biti dostupan i mora se odazvati pozivu da dođe tamo gde treba i da radi (za razliku od dežurstva koje se realizuje na radnom mestu). Tome treba dodati da je ova odredba u skladu sa evropskom Direktivom o radnom vremenu iz 2003. Reč je, zapravo, o Direktivi 93/104/EC iz 1993. i Direktivi 2003/88/EZ, uz jednu „malu“ razliku. Naime, ta Direktiva se primenjuje na radnike hitnih službi (medicinsko osoblje, vartogasci, policajci…, kao i u slučaju vanrednog stanja), dok je kod nas ona univerzalno postavljena.

Maori, strosedeoci Novog Zelanda, su svoje ostrvo zvali Aotearoa – „Zemlja dugog belog oblaka“. Za ostatak sveta to je od nedavno, kada je na snagu stupio zakon po kojem se ukidaju takozvani zero-hour ugovori, odnosno ugovori o radu na poziv, bez određenog broja radnih sati – utopija. Suština je u tome da radiš kad te gazda pozove i sve dok te ne otera kući, i opet čekaš novi poziv. Novi Zeland je prva zemlja na svetu koja je zabranila zero hour ugovore (10. marta ove godine, a zakon je stupio na snagu 1. aprila) čime je poboljšan položaj oko 100.000 radnika, prevenstveno u restoranima brze hrane i hotelijerstvu.

Ova odluka je imala snažan odjek u Velikoj Britaniji gde je evidentirano više od 800.000 radnika sa zero hour ugovorima (podatak iz poslednjeg kvartala 2015. godine). Na sajtu BRID-a (Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju) moglo se pročitati krajem prošle godine da su se odazvali pozivu britanskog sindikata Unite the union (1,4 miliona članova) i u Zagrebu organizovali solidarnu akciju podrške radnicima i radnicama Sports Directa, najvećeg britanskog lanca sportske opreme, odeće i obuće. U saopštenju BRID-a se kaže: „Istraga britanskih medija pokazala je da su u skladištima i dućanima Sports Directa u Velikoj Britaniji na snazi devetnaestostoljetni radni uvjeti: radnici nemaju pravo na plaćeno bolovanje i godišnji odmor, a otkazi se dijele na temelju prikupljenih šest disciplinskih prekršaja koji uključuju predugo zadržavanje na zahodu ili razgovor za vrijeme rada. Osim toga, oko 80 posto radnika Sports Directa radi preko ugovora bez zajamčenog radnog vremena (tzv. zero hour contracts) koji ne obvezuju poslodavca da radnicima ponudi minimalno radno vrijeme, što znači da radnici bivaju plaćeni isključivo za vrijeme koje su bili angažirani čime su njihove egzistencije u potpunosti ovisne o milosti poslodavca“. U saopštenju se navodi i podatak iz istraživanja Konfederacije britanskih sindikata (TUC) iz decembra 2014. godine koji pokazuje da su zero hour radnici znatno manje plaćeni od svojih kolega na istim poslovima i sa istim učinkom, jedni nedeljno zarađuju 188 a drugu 479 funti.

Rad po pozivu postaje sve popularniji i kod naših poslodavaca. Zovu kad imaju posla koji ne mogu da obave sa postojećom radnom snagom. Pozvani radnicima posao traje dok se obim posla ne vrati u staro korito. Nadoknade su manje od plata zaposlenih radnika. Po pravilu, reč je o radu na crno. Drugi izvor „radnika na telefon“ su otpušteni radnici, najčešće sa obrazloženjem gazde da se smanjio obim posla i da će „javiti“ čim gazda dođe do novog posla. Treći izvor su sezonski poslovi u turizmu, poljoprivredi i svim drugim granama proivrede gde postoje sezonske oscilacije. Samo naivni mogu da se pitaju zašto radnik prihvata manje plaćeni posao neodređenog trajanja, bez zdravstvenog i socijalniog osiguranja. Prihvatanje ovakvih poslova je „dobrovoljno“, gazda ne primorava radnika da radi pod takvim uslovima: „Sami dolaze kod mene i mole me“! I sve je legalno!