Kada radnici u Srbiji protestuju, načine neke drastične poteze, većina medija to proprati na nivou puke informacije, bez osvrta na pozadinu takvih dešavanja. Neretko, takve vesti propraćene su i senzacionalističkim naslovima jer je medijima bitno, na primer, da je neko sebi prerezao prst, ali ne i zbog čega je to uradio i šta time želi da ukaže. Upravo ovaj „fenomen“ poslužio je kao inspiracija vizuelnom umetniku Vladimiru Miladinoviću, koji je u Beogradu imao izložbu „Radnik u protestu“.
On svojim radovima želi da ukaže upravo na takav odnos medija prema borbi za radnička prava. On je u okviru Nedelje nezavisne kulture krajem oktobra imao samostalnu izložbu „Radnik u protestu“ u Kontekst kolektivu na Novom Beogradu. Reč je o slikama većih formata, a kao tehnika korišćeno je ulje na platnu, kao i serija crteža.
– Kada je radnik „Raške“ odrezao svoj mali prst, desilo se nešto potpuno drugačije od onoga što se očekivalo. Ovaj protest je podlegao klasičnom vidu neoliberalne cenzure. Jedna od glavnih strategija takvog cenzurisanja jeste da se zamagli i iskrivi svaki vid protesta ili kritike upućenih sistemu, ističe Miladinović za Forum. On dodaje da naslovi koji uz njih obično idu, kao što su „radikalni“, „nakaradni“, „ljudožderski“, radničku borbu prikazuju kao nešto što je plod individualnog ludila ili nemoći. Ovakvim prezentacijama se zapravo stvara „polje političke i kulturalne sterilnosti gde dominira ideja da ništa novo ne može da se desi i da je svaka akcija beznadežna“.
– Problem je u tome što ovakva slika beznađa, zapravo, ide u korist vladajućim elitama. Njena svrha je da nas odvikne od kritičkog mišljenja i da prepusti da nas povežu emocije. S druge strane, protest u velikoj meri zavisi od figure vođe i jedan od glavnih uspeha trenutne globalne elite jeste njihovo izbegavanje identificiranja sa njegovom figurom. Lik vođe je danas u moru slika koje nas okružuju uspeo da ostane gotovo potpuno nevidljiv, navodi naš sagovornik. Miladinović napominje da se zato moramo dobro zapitati ko bi to u našem kontekstu mogao biti, a jedino mesto gde taj lik možemo potražiti jeste polje privatnog kapitala i vlasti, a da se kao paradigmatska figura vođe kod nas pojavljuje lik Miroslava Miškovića. Taj lik je, prema njegovim rečima, iako se o njemu dosta govori, veoma redak u masovnim medijima.
Kreativnošću protiv masovnih medija
– Pokušavam da suprotstavim dva medija koja se nalaze na dijametralno suprotnim stranama prema sistemu moći. Medij koji koristim, crtež, nema nikakve šanse u odnosu na masovne medije sa apsolutnom moći i dominacijom. Ali taj disbalans u pozicijama moći zapravo nam dopušta da kreiramo polje u kome se može misliti izvan dominantnih sistema, kaže Miladinović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
