Opozicione stranke pred ozbiljnim izazovom opstanka: Da li izaći na izbore ili ne?

Takozvana treća strana, opozicija, nalazi se, sudeći prema rečima naših sagovornika, u ne toliko zavidnoj situaciji, imajući u vidu da bi ih izlazak na izbore, s jedne strane, mogao da košta neprelaska cenzusa, jer su odbili da bezrezevno podrže studentsku listu, a sa druge, takođe, u slučaju podrške studentskoj listi, da izgube identitet i stave se u službu druge političke grupacije nad kojom nemaju nikakvu moć upravljanja.

I ne samo to, već koja izričito odbija da se njihove osobenosti, pojave u izbornoj kampanji.

“Najveći rizik – neprelazak cenzusa”

Najveći rizik za opozicione stranke bi bio da izađu u formacijama koje nemaju siguran cenzus, zato što bi onda bile u riziku ne samo da ostanu van parlamenta, nego bi imale i percepciju izbornog gubitnika, što je uvek loše za stranke, posebno za vanparlamentarne stranke – kaže za Danas Aleksandra Ivković, novinar Savremene politike.

A, i rasipanje glasova koje bi na taj način nastalo bi moglo da dovede do toga da aktuelna vladajuća koalicija sačuva većinu u parlamentu i onda bi te stranke imale još dodatni teret toga da njihovom krivicom, tako bi se percepiralo u većini opozicione javnosti, SNS ostao na vlasti i onda bi zaista bila teška budućnost za njih van parlamenta, pojašnjava.

– Naravno ne možemo nikada sa sigurnošću predviđati takve stvari, zato što neke od proevropskih opozicionih stranaka poput ZLF, verovatno i PSG, su zauzele tu neku ideološku misiju koja bi im onda olakšala da čak i ako nisu u parlamentu opstaju u političkom životu Srbije, iako je ta misija dosta uska po standardima srpskog javnog mnjenja i nema dvocifrenu izbornu podršku, ali to bi im pomoglo da opstanu. Iako bi im svakako bilo teško, pogotovo u okolnostima koje sam opisao, u okolnostima koje učestvuju na izborima, a padnu ispod cenzusa – kaže Ivković.

“Bolja varijanta da ne učestvuju na izborima i podrže studentsku listu”

Dakle, dodaje, mislim da je zapravo čak i bolja varijanta da ne učestvuju na izborima i podrže studentsku listu, nego da izađu na izbore i ne prođu cenzus.

– Drugo je pitanje da li bi takav nastup bio najbolja strategija za pobedu vlasti na izborima, odnosno da li bi bilo bolje da izađu odvojeno studentska lista i jedna lista proevropske opozicije, ili da izađe ipak samo studentska lista koja bi podržala stranke proevropske opozicije. Ja negde u poslednje vreme naginjem odgovoru da bi ipak bila bolja jedna lista, ali da do nje svakako ne može da dođe tako što će bespogovorno opozicione stranke podržati studentsku listu, nego bi tu moralo da dođe do nekog dogovora. Moralo bi da se desi da studentska lista i studentski pokret daju nešto opoziciji za uzvrat, što će im omogućiti da opstanu u političkom životu, čak i ako ne budu učestvovali na izborima, kako bi se povukli i podržali studentsku listu – smatra naš sagovornik.

Nekome se ovo poređenje neće svideti, kaže dalje, ali kao što je, na primer, Dačić se povukao u korist Vučića na predsedničkim izborima.

– Svakako to nije bilo iz nekih ideala i vere u zajednički cilj, nego je to bio rezultat dogovora i političke trgovine, koja je dosta nepopularna, ali prosto je deo političkog života. Mada taj scenario sad izgleda vrlo, vrlo udaljen u smislu da je moguće postići takav dogovor između studentske liste i proevropske opozicije, koja ne želi da bezuslovno podrži studentsku listu. Tako da, verovatno, idemo ka scenariju gde će i proevropska opozicija izaći na izbore, ali opet kažem, ja mislim da bi samo jedinstvena lista proevropske opozicije bila sigurni izbor da ne padnu ispod cenzusa i da na taj način ne nestanu iz političkog života – kaže naš sagovornik.

A, šta sa ovim desno?

Imamo i ovu desnu opoziciju, sa druge strane, napominje, koja čine faktički dva entiteta koja nisu rekla da će podržati studentsku listu, a to su koalicija NADA i pokret Branimira Nestorovića, a koje bi imale šanse da takođe pređu cenzus.

– Mislim, postoje tu još neki entiteti, ali oni su dosta minorni i svakako nemaju zasebnu političku težinu. Kada bi te dve organizacije, znači koalicija NADA i Nestorovićev pokret, izašle odvojeno na izbore, oni bi bili baš u velikom riziku da ne pređu cenzus, mada mislim da čak kada bi izašle zajedno da bi oni bili u većem riziku da ne pređu cenzus nego koalicija proevropske opozicije, zato što su studenti i studentski pokret uzeli glasače i jednoj i drugoj strani, dakle i strani proevropske opozicije i strani nacionalne opozicije, ali nacionalna opozicija ima manje biračko telo od proevropske opozicije, tako da im je i uzimanje tih glasova dovelo u veću opasnost da ne pređu cenzus nego proevropska opozicija kada bi bila na jednoj listi – kaže Aleksandar Ivković.

Prema tome, ističe dalje, ne znam šta je najbolji izbor za te opozicione kandidate na desnoj strani ukoliko su iskreni opozicionari i žele s jedne strane da opstanu u političkom životu, a s druge strane da smene režim, to je dosta, dosta, dosta nezgodna situacija…

– Mislim svakako je bolji odgovor da idu na jedinstvenoj listi nego da idu odvojeno, ali da li bi i ta jedinstvena lista bila dovoljna da se pređe cenzus, to je dosta upitno u ovom trenutku, tako da možda bi za njih bilo bolje da pokušaju da nađu neki modus vivendi sa studentskom listom u kojem bi je podržali, a zauzvrat dobili nešto, ali opet to sada dosta deluje nerealno i u domenu samo ovih hipoteza – zaključuje Aleksandar Ivković.

“U situacijama visoke polarizacije ti treći akteri uvek loše prođu”

Prema rečima Dejana Bursaća, istraživača Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, ako razmišljamo kratkoročno, naravno da je interes svake političke stranke da učestvuje na izborima, da ulazi u parlament i da na taj način obezbeđuje svoj, pod znacima navoda, opstanak.

– I to je sasvim i legitimno. Ja sam to pocrtao više puta. Međutim, ako pričamo dugoročno u ovoj aktuelnoj situaciji visoke polarizacije u Srbiji između režima s jedne strane i studentskog pokreta sa druge strane, vrlo je važno kako će se ponašati opozicija u tom narednom periodu. Dakle, ako će izlaziti na izbore, a vidimo da većina hoće da to urade na način koji je zajednički, koji je usklađen sa aktuelnim raspoloženjem društva i koji je vrlo kompetentan. Znači, ništa od onoga što smo gledali od opozicije u nekim prethodnim izbornim ciklusima, kada je dovodilo i do svađa, i do podela, i do fragmentacije, i do strančarenja… Jer je potpuno jasno da javnost to ne voli i da je upravo to veliki deo razloga, uz naravno pritisak režima, koji je doveo do katastrofalnog stanja u opoziciji kakvo imamo danas. To je vrlo, vrlo teška i nezgodna pozicija za njih. U situacijama visoke polarizacije ti treći akteri uvek loše prođu i teško se pozicioniraju, smatra naš sagovornik.

Svi znamo, kaže, da su izbori 2000. godine bili između Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice i većina naroda se opredeljivala za to.

– Na izbore su izašli još kandidat Srpske radikalne stranke, u tom trenutku jedna od najvećih stranaka u zemlji, možda i druge najveće stranke u zemlji, Tomislav Nikolić, i kandidat SPO-a koji je bio jednom od najznačajnijih opozicionih stranaka celih devedesetih. Vojislav Mihailović. Njih dvojica su zajedno uzeli jednocifren procenat glasova. Baš zato što kad je visoko polarizovana situacija treći akteri imaju problem šta da rade. Da li da učestvuju i onda rizikuju loš rezultat i buduću neku irelevantnost, jer jednom kad učestvujete na takvim izborima i ne prođete dobro javno se već opredelila za druge opcije, ili da možda ne učestvuju, podržavaju i sl. pa da se nadaju boljem rezultatu u budućnosti. To je dakle dilema pred kojom je opozicija danas – zaključuje Dejan Bursać.