„A šta bi bilo da su o Kosovu pregovarali s punom svešću?“: Dačićeva i Vučićeva diplomatska naivnost s predumišljajem

Dačić, čiji se paraf tada kao premijera Srbije našao pored parafa kosovskog premijera Hašima Tačija u proleće 2014. na Prvom okvirnom sporazumu, sada tvrdi da je u pitanju bila međunarodna prevara.

„To je prevara zato što nisu nam tako govorili kada smo potpisivali Briselski sporazum. Mi smo u dobroj veri ušli u sve te dogovore isključivo zbog toga da bismo ostvarili kompromise koji bi bili u interesu svih na Kosovu i Metohiji. I na kraju je Srbija uradila sve a prištinska strana je od samog početka počela sve to da bojkotuje i to uz otvorenu podršku nekih zemalja“, naveo je Dačić u nedelju.

Ovu ministrovu izjavu osudili su predstavnici brojnih opozicionih stranaka i pokreta, a Narodni pokret Srbije uputio je Dačiću i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da podnesu ostavke.

Aleksandar Vučić u vreme potpisivanja Briselskog sporazuma bio je prvi potpredsednik Vlade.

Dačić je u ponedeljak medijima poslao opširnu izjavu u kojoj ističe da nije rekao da je do prevare došlo prilikom potpisivanja, već prilikom sprovođenja sporazuma.

Bojan Pajtić, profesor prava iz Novog Sada, ukazuje da je preduslov Angele Merkel, bivše nemačke kancelarke, da podstakne SPS, URS, Ljajića, SVM i ostale koji su do tada podržavali Vladu sa DS-om 2012. godine da promene stranu, bio je da naprednjaci obećaju da će, kad dođu na vlast, biti u potpunosti kooperativni po pitanju Kosova i Metohije.

„Niko nije bio prevaren, nego su Vučić i Dačić potpisali Briselski sporazum da bi dobili bezrezervnu podršu međunarodne zajednice da upravljaju Srbijom, iako su pripadali Miloševićevom režimu. Posledica toga je autokratski, korumpirani, nasilnički i prostački ambijent u kom živimo. Priča o nekakvoj prevari je samo dimna zavesa za birače režima, jasno je da u toj priči nema ni smisla ni logike“, napominje Pajtić.

Dragiša Mijačić, direktor Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj (InTER), navodi da s obzirom da je Ivica Dačić vodio pregovore koji su doveli do postizanja Briselskog sporazuma, njegovu izjavu najpre možemo tumačiti kao „ličnu pokajničku ispovest koja mu leži na savesti“, pre nego, kako kaže Mijačić, „kao kolektivnu krivicu „Srbije“ zbog loših poteza koje su on i vladajuća garnitura povlačili poslednjih dvanaest godina“.

Zoran Savić, iz NVO Aktiv iz Kosovske Mitrovice, smatra da kada visoki državni funkcioner, 12 godina nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, izjavi da su bili „prevareni“, postavlja se pitanje da li da budemo zabrinuti zbog njihove diplomatske naivnosti ili da prihvatimo mogućnost da su zapravo vrlo dobro znali šta potpisuju. U oba slučaja, poruka za građane, a naročito za Srbe na Kosovu je jednako poražavajuća, poručuje.

„Valja se podsetiti da su se Briselskim sporazumom zvaničnici Republike Srbije godinama hvalili, predstavljajući ga kao „istorijski dogovor“ i „najbolju moguću stvar za Srbe“. Realnost je, međutim, dijametralno suprotna – od trenutka kada je sporazum parafiran, usledilo je sistematsko povlačenje Republike Srbije sa Kosova, a Srbi su, uz svečane govore i obećanja, premešteni iz srpskih u kosovske institucije“, kaže Savić.

Danas, 12 godina kasnije, dodaje naš sagovornik, teško je pronaći i tragove institucionalnog prisustva Srbije osim u školstvu i zdravstvu. Ako su ovakve posledice rezultat toga što su bili „prevareni“, postavlja se pitanje kakve bi bile posledice da su pregovore vodili sa punom svešću o onome što potpisuju, napominje Savić.

„Beograd već 12 godina sistematski sprovodi sve tačke iz Briselskog sporazuma, dok se Zajednica srpskih opština, koja je ključni deo za Beograd, i dalje tretira kao apstraktna ideja, rezervisana za narednu rundu pregovora koja nikada ne donosi konkretne rezultate. Takođe, ne treba zaboraviti ni to da Briselski sporazum nikada nije bio predmet ocene ustavnosti u Srbiji jer, kako su tada tvrdili, „nije pravni akt“, već politički dogovor. Ako politički sporazum zameni zakon, institucije i ustavnu praksu možda bi Ustavni sud ipak morao da preispita svoju poziciju o nenadležnosti“, kaže on.

Savić navodi da ukoliko je Srbija zaista bila „prevarena“ u ovako ključnom dokumentu, onda se s pravom postavlja pitanje koliko je još važnih sporazuma potpisano pod istim ili sličnim okolnostima, te koliko puta se iza diplomatskih osmeha krila politička „naivnost“, ili je možda ipak u pitanju prikriveni dogovor.

„Naivnost u diplomatiji, a pogotovo u ključnim pitanjima kao što je suverenitet jedne države nije politička vrlina, već ozbiljna slabost, a ukolko nije naivnost, onda je svesna odluka. U oba slučaja, rezultat nakon 12 godina od potpisivanja ovog sporazuma je da Srbi na Kosovu danas žive možda i u najtežim uslovima od 1999. godine, bez sistemske zaštite, pod sve većim institucionalnim pritiscima Prištine i sve manjim prisustvom Republike Srbije, kako institucionalno, tako i u samom pominjanju Kosova od strane najviših državnih zvaničnika“, zaključuje Savić.

Milica Andrić Rakić, iz NVO Nova društvena inicijativa iz Kosovske Mitrovice, veruje da je javnosti i političarima u Srbiji još 2015. bilo jasno da dijalog ne ide dobro i da ne ostvaruje ciljeve koji su u vezi sa poboljšanjem stanja u kom se nalazila srpska zajednica na Kosovu, naprotiv.

„Međutim, taj proces je bio važan za evropski put Srbije i njegov ishod prihvaćen kao neophodna žrtva manjine zarad boljitka većine. Bilo je i otvorenih izjava zvaničnika koje su govorili da se ne može žrtvovati 6 miliona ljudi zarad znatno manjeg broja ljudi na Kosovu. Uprkos tome, rukovodstvo Srbije nije nikada bilo pod pritiskom javnosti zbog tog očiglednog neuspeha pa su izostale i odgovarajuće korekcije politike i pristupa dijalogu, naprotiv Srbija je nastavila sa sprovođenjem dogovora i čak postigla i nove, za sada jednako neuspešne“, zaključuje Andrić Rakić.