Političke partije ne žele izborne reforme 1

Od početka redemokratizacije 1990. godine u Srbiji su prosečno svake druge godine održavani lokalni, parlamentarni i/ili predsednički izbori.

U nepune tri decenije imali smo 15 godina u kojima su građani izlazili na glasanje. Birali su 11 puta narodne poslanike, isto toliko, računajući prvi i drugi krug i ponavljanje izbora, predsednika Republike, devet puta odbornike opština i gradova, sedam puta poslanike AP Vojvodine, glasali na tri referenduma, četiri izbora za saveznu skupštinu. Pod uslovom da nisu apstinirali građani su ovom periodu proveli 28 dana na biralištima.

Ovoliki broj izbornih ciklusa i nepromenjeni pravni okvir skoro dve decenije pretpostavlja da su svi akteri obučeni za izborne procedure: da birači znaju svoja prava, kandidati i partije svoje obaveze, mediji izveštavaju objektivno, izborni organi deluju uigrano rutinski i profesionalno. Međutim praksa to demantuje. Praktično da nije bilo izbora u kojima nisu zabeleženi slučajevi sumnji u regularnost i manjeg ili većeg kršenja izbornih procedura. Posmatračke misije – OEBS, CeSID, CRTA – u svojim izveštajima ukazuju na niz problema u izbornom procesu i na ponašanje svih aktera – birača, kandidata i partija, medija i izbornih organa.

Birački spisak je suštinski granica izborne arene: on određuje ko može i ko ne može da donosi izbornu odluku kojom se suverenost građana prenosi na naše predstavnike. Mi nismo imali izbore bez sumnji u ažurnost evidencije birača. Primeri umrlih lica u biračkom spisku, netačnih personalnih podataka, duplo upisanih birača, građana koji nisu menjali adresu, a izostavljenih iz evidencije na biračkim mestima na kojima stalno glasaju i/ili upisani u birački spisak na nekom drugom biračkom mestu, itd. dokazi su u manjkavosti evidencije birača. Ali i više od toga. One su podloga za sumnju u moguće manipulacije glasovima i regularnost rezultata. Paradoksalno je da takvo stanje opstaje i posle 2011. godine od kada smo dobili jedinstvenu elektronsku bazu evidencije birača.

Kandidovanje je proces koji reguliše pravo ulaska u izbornu arenu: ko će imati pravo da se takmiči za naklonost i glasove birača. Partije i koalicije na svakim izborima pokušavaju da prođu kroz ta vrata zaobilazeći zakonske uslove. Nominacija i registracija kandidatskih lista je drugi po frekventnosti nepravilnosti. Potencijalni takmičari ne uspevaju da ispune uslove za proglašavanje izborne liste: nedostaje potreban broj validnih potpisa, nemaju odgovarajuće dokumente za kandidate, javljaju se problemi legitimacije predstavnika koalicija, manipuliše se sa statusom stranke nacionalne manjine, i sl.. Rezultat je „gužva“ na terenu, lažna slika dobre izborne ponude, veliki broj rasutih glasova i slučajevi kada liste dobijaju manje glasova nego potpisa podrške za kandidaturu.

Šta nude partije, koalicije i kandidati trebalo bi da bude ključni motiv izlaska i opredeljivanja birača na glasanju. Mediji su ti koji bi trebalo da omoguće biračima da se upoznaju sa izbornim programom onih koji se takmiče u izbornoj utakmici objektivno, celovito i nepristrasno. Takvi primeri su veoma retki, posebno u elektronskim medijima. Favorizovanje i ulepšavanje jednih, odsustvo iz programskih šema i satanizovanje drugih aktera direktno krši jedno od svetih načela fer i demokratske izborne utakmice – jednakost svih učesnika. Nije ni čudo što su npr. birači od svih izbornih aktera na prošlogodišnjim predsedničkim izborima upravo medije, tačnije televizije, ocenili sa najnižom ocenom.

Naše izborno pravo preferira politički kriterijum za formiranje izbornih organa. Nije preterano tvrditi da državna uprava i lokalna samouprava sporadično učestvuje u izbornoj administraciji kojom dominiraju partije. To stvara niz problema u radu, indukuje tenzije i često podstiče ponašanje motivisano partijskim interesima, a ne zakonskim normama. Izborni dan sublimira delovanje celokupne izborne administracije i direktno determiniše ocenu da li su izbori održani prema izbornim pravilima ili uz masovno kršenje izbornih procedura, a upravo u tom segmentu naša praksa beleži najveći broj nepravilnosti.

Pogledajmo kako stvari stoje iz vizure izbora za skupštinu Grada Beograda. Pre nego što su izbori raspisani počela su sumnjičenja u promenu sastava biračkog tela omogućavanjem promene prebivališta, tačnije fiktivnim prijavljivanjem birača iz unutrašnjosti u neku od beogradskih opština. U procesu kandidovanja pojedine partije i koalicije uporno ponavljaju da imaju probleme oko prikupljanja potpisa, proganjanja njihovih aktivista, tihom opstrukcijom beležničkih kancelarija i sl. Medijska slika izborne arene, posebno iz ugla opozicije, takva je da demonstracijama traže pravednije predstavljanje. Počeli su i prigovori na rad izborne komisije, otezanje sa učešćem predstavnika posmatrača i sl.

Dakle, sudeći po beogradskim i nizu lokalnih izbora, ponavljaju nam se iste scene kao iz prethodnih izbornih ciklusa. Logično se postavlja pitanje zašto? Odgovor je zbog izbornih pravila i ponašanja izbornih aktera.

Naše izborno pravo suštinski opremljeno je svim mehanizmima za fer i demokratske izbore. Opštu sliku kvari niz nepreciznih, nedorečenih normi koji otvaraju prostor za manipulativno ponašanje izbornih aktera. Procedure izbornog procesa su na snazi skoro dve decenije. Znaju se dobro sve slabosti. Postoji čitav katalog ideja i predloga zasnovanih na uporednim primerima dobre izborne prakse šta bi trebalo menjati i kako, bez zadiranja u proporcionalni izborni model. Izborne reforme nema jer je ne žele oni koji mogu da je sprovedu – političke partije. Strankama na vlasti koje su se kao opozicija žalili na izborne uslove oni su sada sasvim po meri, kao što su bili sadašnjim opozicionarima dok su bili vlast. Da ne ponavljamo lekcije potreban je jači pritisak civilnog sektora i akademske stručne javnosti u pravcu jedne celovite izborne reforme koja bi unapredila uslove izbornog nadmetanja i doprinela konsolidaciji demokratije.

Autor je redovni profesor Fakulteta političkih nauka

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Političke partije ne žele izborne reforme”

  1. Drugim rečima profesore, nema izlaska na izbore dok se ne obavi temeljna izborna reforma. Da li to shvataju birači? Mislim na onih 80%, jer Vučić u ludilu nema više od 20% podrške na regularnim izborima. Demokratija je izigrana već godinama, a sa njom su izigrani i proćerdani i naši životi. Da li sada shvataju birači?

  2. Одговоран и савестан човек увек гласа за ОЗБИЉНУ ОПОЗИЦИЈУ,
    осим ако власт није урадила стварно нешто изузетно добро за ВЕЋИНУ грађана (смањила порез за плате испод просека, мајкама са двоје и више деце омогућила да раде 6 сати за пуну плату,…) !!
    Перманентном променом странака на власти , терају се нови да раде боље, и у интетересу већине грађана !!

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.