Nad Beogradom živa vatra seva, da vidimo kog uz Šapića nema…

Svako ko se u ovakvim okolnostima, u kojima nema ni obrisa demokratije, pa ni dijaloga neophodnog za ovakve teme, gde su hapšenja političkih neistomišljenika postala svakodnevnica, bavim ovom i sličnim temama, to samo čini jer misli da će tako prikupiti određene političke poene.

Šapić je, setimo se, ovu ideju izneo još prošle godine, u isto vreme kada je inicirao izmeštanje Titovog groba iz Kuće cveća, kojeg je želeo da „vrati“ u Kumrovec, a obe inicijative su odmah naišle na protivljenje koalicionih partnera iz SPS-a, čijom je podrškom izabran za prvog čoveka prestonica.

Kukao je na prethodnoj konferenciji u Starom dvoru na ministarstvo kulture, koje vodi Nikola Selaković, jer mu ne da dozvolu da Dražin spomenik postavi u parku Terazijska terasa, da bi zatim podneo drugu inicijativu, da lokacija spomenika bude park Ušće, ali ju je Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica – odbila. Naprednjački članovi Komisije mu nisu dali podršku. Nisu se ni pojavili na sednici na kojoj se odlučivalo o spomeniku. Oni koji su bili – glasali su protiv.

Obično se, kada neko iz režima, pokrene ovakve i slične inicijative smatra da je to kako bi ionako podeljenoj opoziciji bacio novu kosku iz „arsenala viševekovnih srpskih podela“. Situacija je sada smatram drugačija – Šapićeva „koska“ bila je namenjena ljudima iz, na papiru samo, njegovih redova.

Takve inicijative gradonačelniku koji grad faktički ne vodi, služe kao odbrana od udaraca ispod pojasa koje dobija od svojih stranačkih kolega, pa im tako pravi zvrčku. Opozicija s druge strane se, po ko zna koji put, kači za ovakve udice, i to sve pred protest na Vidovdan. Neki iz koristi, neki iz ideala.

Podela mnogo dublja od puko ideološke

Zadržimo se ipak na ovoj srpskoj podeli, koja je mnogo dublja od puke ideološke razlike ravnogoraca i komunista. Ona zadire duboko u porodične odnose, delila je braću, očeve i sinove, zbog nje su i u ratu, ali i pre i posle njega mnogi gubili glave.

Nju nije rešio ni zakon iz 2004. kojim su ravnogorski i partizanski pokret izjednačeni, kojim je rečeno da je Srbija imala dva antifašistička pokreta, kao i rehabilitacija Draže Mihailovića iz 2015. godine.

Pitanje je da li bi bila rešena i onda kada bi bio pronađen Dražin grob, koji titoisti namerno nikada nisu želeli da otkriju, da se, kako je to rekao jednom Jovo Kapičić, na tom mestu ne bi napravio spomenik. Neće se rešiti, jer je Titova Jugoslavija proizvela niz drugih podela, zločinima činjenim tokom i nakon Drugog svetskog rata, poput „levih skretanja“ u Crnoj Gori, progonima onih koji su tokom rata bili uz Dražu, ali i njihovog potomstva, pa onda, verovatno i najgorim zločinom, progonom na Golom otoku.

Dokle god jednoj strani u ovoj zemlji bude smetao Dražin spomenik, a ne i „Kuća cveća“ Josipa Broza, ikone totalitarnog i diktatorskog režima koji je na ovim prostorima vladao i nakon njegove smrti, a koji je uz optužbe da o „petokolonašima“ i „saradnicima okupatora“ uništavao živote, i dokle god ova druga strana ne prizna da nisu baš sve tvrdnje o zločinima četničkog pokreta „komunistička lažna istorija“, ova podela nastaviće da obitava u našim životima.

Najlakše je reći da istoriju treba ostaviti istoričarima, da se treba okrenuti budućnosti, ali takve teze demantuje realnost, jer će nastaviti da se rađaju generacije onih koji su odrasli u jednom ili drugom, vrlo oprečnom, narativu, odnosno istoriji.

Ovu, ili bilo koju drugu podelu, neće rešiti režim koji svakodnevno stvara nove i nove rascepe u društvu, koji je Srbiju doveo na ivicu građanskog rata. Njih treba ostaviti za vreme kakve-takve demokratije u kojoj je moguće, hladne glave i sa istorijskom distancom, raspravljati o ovim pitanjima, gde porodične traume neće biti prostor za prikupljanje političkih poena ove ili one ideološki zaslepljenje grupacije. Sve dotad, budićemo se i uspavljivati u toj prelomnoj 1945. godini.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.