Veton Suroi o tome koji će biti poslednji srpski rat

On objašnjava da to predstavlja dehumanizaciju protivnika, kao što je činjeno uoči ratova devedesetih, i ocenjuje da se Srbija sprema za novi rat.

Tekst, koji je sa albanskog preveden i objavljen na portalu KoSSev, prenosimo u celosti.

Akteri konfrontacije na ulicama Srbije danas su deca rođena ili odrasla u ovom veku. Dok je pažnja sveta usmerena na druge krize u svetu, isti taj svet je pretpostavljao da će s vremenom rane prošlosti zaceliti i da će nove generacije koje odrastaju u Srbiji same po sebi biti demokratske i liberalne, poput većine svojih evropskih vršnjaka. Srbija nije znala ili nije htela da se suoči sa prošlošću. Danas njen problem postaje neznanje kako da se suoči sa sadašnjošću.

Tokom iste noći demonstranti protiv vlasti izrazili su se uzvicima upućenim predsedniku Srbije, koga njegove pristalice nazivaju „Aco Srbin“ kao narodnu potvrdu njegovih patriotskih zasluga. Uzvik protiv Vučića bio je: „Aco Šiptare!“

Demonstranti su potom jasno pokazali šta misle o etničkoj pripadnosti vlasti, izazivajući jedinice specijalne policije pitanjem i uzvikom: „Idite na Kosovo!“ Da su otišli na Kosovo, specijalne jedinice srpske policije po tradiciji bi morale da tuku i ubijaju Albance, što se podrazumeva ulogu a što se razlikuje od onoga što trenutno rade – premlaćivanja Srba.

Srbija je ušla u fazu neviđene tenzije između dve konfrontirane strane, za koju ne verujem da je postojalo ni tokom pada Miloševića 5. oktobra 2000.

Četvrt veka posle Miloševićevog pada, ova tenzija nije između „partizana“ i „četnika“, „komunista“ i „demokrata“ ili „proevropljana“ i „proruske orijentacije“, već se svodi na nešto što se može opisati kao uvreda huligana – i tako rat između Vučićevih pristalica i njegovih protivnika postaje rat između „šiptara“ i „ustaša“.

Naravno, ne nazivaju svi demonstranti jedni druge „šiptarima“ ili „ustašama“, ali ovaj jezički manifest može biti indikativan za društveni fenomen u Srbiji. U njemu se vidi oživljavanje termina „šiptar“ kao uvrede. U socijalističkoj Jugoslaviji, poštujući jezičku normu, srpski građani su imali pravo da koriste termin „Albanci“ za svoje sugrađane, ali neki su birali „šiptar“ – ne samo da bi razlikovali Albance iz Albanije od onih iz bivše Jugoslavije, već i da bi označili niži društveni status. „Šiptar“ nije bio toliko etnička odrednica koliko odrednica društvenog ranga i fizičkog rada. „Šiptar“ je u Beogradu bio drugo ime za ložača uglja ili drvoseču.

Kada demonstranti nazivaju predsednika Vučića „šiptarom“, to čine sa dva cilja: prvo, da pokažu da on nije „Aca Srbin“ i da je „šiptar“ suprotnost zaštitniku srpskih nacionalnih interesa; drugo, da ga označe kao društveno i civilizacijski niže rangiranog od bilo kog srpskog građanina. Sličan je cilj i korišćenja termina „ustaša“. Termin, koji označava hrvatske kvislinške formacije tokom Drugog svetskog rata, počeo je da se koristi u Srbiji tokom raspada bivše Jugoslavije kako bi se prikazalo da je rat naoružanih Srba za okupaciju i podelu Hrvatske bio rat „antifašista“ protiv „ustaša“. Od tada, svako ko se protivi srpskoj nacionalističkoj politici u Hrvatskoj postaje „ustaša“, što praktično isključuje skoro sve. Kao produžetak, sada je i studentski pokret protiv Vučića označen kao „ustaše“.

Obe odrednice deo su starog i poznatog modela dehumanizacije. Ako je Vučić „šiptar“, on nije samo „strano meso“ u Srbiji, već pripada društvenom rangu koji opravdava nasilje protiv njega. Nasilje Srbina prema Srbinu (bratu prema bratu) nije prihvatljivo, ali protiv „šiptara“ nije samo prihvatljivo, već je tradicionalno legitimno. Štaviše, to danas postaje legitimno, kada su oni koji su nekad bili „šiptari“ sa Kosova stvorili nezavisnu državu priznatu od velikog dela sveta, pa čak i najrazvijenijeg. Tako je nasilje nad „ustašama“ potpuno istorijski i racionalno opravdano, jer ovaj termin podseća na sistematsko progonstvo Srba u Drugom svetskom ratu i primenjuje se potom na sve Hrvate koji su stvorili svoju nezavisnu državu i postali članovi NATO i EU.

Na čudan način, Srbija se priprema za novi rat. Tokom devedesetih, dehumanizacija protivnika u drugim delovima Jugoslavije bila je upozorenje za nasilnu kampanju. Slovenci su bili „staljaši iz Beča“, Hrvati „ustaše“, Bošnjaci „Turci“, a Albanci „šiptari“ – svi deo velike antisrpske zavere Vatikan-CIA-Iran. Biti staljaš, ustaša, Turčin ili šiptar olakšavalo je rat protiv njih.

Sada, posle svih ratova protiv drugih naroda, Srbija ulazi u diskurs koji treba da opravda nasilje nad političkim protivnicima unutar zemlje. „Albansko-hrvatski“ rat postaje poslednji rat Srbije.

Akteri konfrontacije na ulicama Srbije danas su deca rođena ili odrasla u ovom veku. Dok je svet fokusiran na druge krize, pretpostavljalo se da će nove generacije biti demokratske i liberalne. Deo kritičkih intelektualaca u Srbiji upozoravao je da se Srbija, kao i cela bivša Jugoslavija, mora suočiti sa prošlošću kao neophodnom bazom za demokratiju, poput Nemačke posle Drugog svetskog rata.

U različitim rezolucijama Evropskog parlamenta i programima Berlinskog procesa isticano je da Srbija mora da se suoči s prošlošću. Ona to nije učinila, već je prepisala prošlost tako da svaki zločin nad drugim narodima, uključujući genocid, dobije opravdanje u okviru savremenih srpskih državnih vrednosti.

Srbija nije znala ili nije htela da se suoči sa prošlošću. Sada njen problem postaje neznanje kako da se suoči sa sadašnjošću.

Andrej, brat predsednika Srbije Vučića, pojavio se na protestu protiv studentskih demonstranata (poznati kao takvi, iako odavno nisu samo studenti, već širi narodni pokret). Njegov izlazak pokazuje da vlast ume da protestuje na ulici, i to verovatno i zato što uživa široku podršku građana, potvrđenu na izborima od 2012. godine, koje brat vodi na čelu populističkog političkog pokreta.

Približavajući se demonstrantima, kamere su zabeležile uzvik grupe Andreja Vučića upućen protivnicima: „Ustaše, ustaše…!“