Dete otporno na pritisak vršnjaka

Danas su stvari bitno drugačije. Komunicira se mobilnim telefonima, prijatelji vaše dece ne zovu vas da vas pitaju da li vaše dete sme da izađe napolje, druženje i igranje najčešće se dešava preko Fejsbuka i drugih socijalnih mreža. Neke stvari ostaju iste. Uticaj vršnjaka na vaše dete. Ali, sa promenom načina druženja dolazi i promena u načinu tog uticaja.

Nekada bi se grupa dece okupila i smislila neki nestašluk. Međutim, sada na socijalnim mrežama može se videti, saznati i na kraju steći ideja za mnogo više od samo nestašluka kao što su razbijeni prozor ili krađa žvake u prodavnici. Naravno, možete voditi računa o tome šta vaše dete gleda, s kim se druži i možete mu ograničiti pristup internetu, ali ćete veoma teško imati nadzor nad svim onim sa čime se može susresti na socijalnim mrežama.

Rešenje, naravno, nije u tome da vašem detetu zabranite pristup Fejsbuku, niti da mu stojite nad glavom dok se dopisuje sa prijateljima. Time biste samo svoje dete stavili u socijalnu izolaciju koja nije dobra po mentalno zdravlje vašeg deteta, a dugoročno neće biti dobra ni po vaše.

Samostalno razmišljanje

Ono što možete da učinite je da vaše dete na određen način „pelcujete“, odnosno vakcinišete, od štetnih uticaja vršnjaka i drugih rizika komjuterskog druženja. Rešenje nije jednostavno, ali svakako postoji i glasi: naučite vaše dete da razmišlja.

Treba da naučite svoje dete da samo zato što njegovi drugovi i drugarice misle da je nešto dobra ideja ona to ne mora biti. Treba da ga naučite da uvek razmišlja svojom glavom i da radi ono što misli da treba, a ne ono što drugi misle da treba.

Kada svoje dete naučite da samo razmišlja i da odluke donosi na osnovu svoje procene, a ne na osnovu toga šta njegovi prijatelji misle da je u tom trenutku kul, super i da će da učiniti „facom u društvu“, jedan od najvećih zadataka roditeljstva je obavljen.

Dete koje razmišlja i odlučuje zbog sebe, a ne zbog pritiska vršnjaka, imaće mnogo više šanse da ne podlegne porocima kao što su alkohol i pušenje, sitne krađe i još bezbroj sličnih ponašanja od kojih se većina roditelja budi u hladnom znoju.

Istraživanja pokazuju da postoje mnoge stvari koje roditelj može učiniti da bi pomogao svom detetu da bude otpornije na pritisak vršnjaka.

Istraživanja o pritisku vršnjaka

Utvrđeno je da su deca najranjivija na pritisak vršnjaka između 10. i 14. godine. Posle toga, otpornost na vršnjački pritisk raste linearno dok ne dostignu 18. godinu, a nakon toga dolazi stabilan period.

Ovaj obrazac ispostavlja se kao tačan i za dečake i za devojčice i to u svim etničkim i socioekonomskim grupama. Jedan od razoga za to može biti da se deca od 10. do 14. godine diferenciraju i odvajaju od roditelja i svoju zavisnost i oslonac polako smeštaju u svoje vršnjake umesto, kao do tada, u svoje roditelje. To naravno ne znači da kada vaše dete napuni 10 godina tu sve prestaje i da neće od vas kao roditelja tražiti oslonac, utehu, pažnju, potvrdu i ko zna šta još. To samo znači da će deo toga tražiti i od vršnjaka i da vam neće više, kao do tada, poveravati baš sve i za sve svoje uspehe tražiti pohvalu i potvrdu od vas.

Istraživanja takođe pokazuju i da u tim godinama neurološki razvoj u mozgu ranih adolescenata njih čini sklonijim traženju nagrade, posebno u prisustvu vršnjaka, što predstavlja predispoziciju za rizičnija ponašanja.

Ipak, neki adolescenti su, očigledno, sposobniji da se odupru pritisku vršnjaka od drugih. Šta ovo predodređuje? Sudeći po sprovedenoj studiji, tinejdžeri koji su u stanju da iskažu sopstvena gledišta svojim majkama bolje se opiru pritisku vršnjaka. Tačnije, oni tinejdžeri koji su naučili da se dobro svađaju sa svojim majkama (odnosno da ih ubede razumnim argumentima u svoje gledište, umesto da vrše pritisak, kenjkaju ili vređaju) bili su najbolji u suprotstavljanju vršnjačkim uticajima da koriste drogu i alkohol. Drugim rečima, nije iznenađujuće da su tinejdžeri sa razvijenim osećajem lične autonomije i visokim nivoom samopouzdanja bili upravo oni tinejdžeri koji su bili najotporniji na vršnjački pritisak.

Uticaj roditelja

Kako roditelji mogu da pomognu svojoj deci da steknu snažan osećaj autonomije i visoko samopouzdanje? Iako je ono što osobu čini da se oseća autonomnom i samopouzdanom složeno, jednu stvar roditelji svakako mogu da urade, a koja izgleda da pomaže – da ohrabre svoje dete da verbalno izražava svoja osećanja. U najmanju ruku, deca koja osećaju da njihove ideje i osećanja imaju važnost i težinu za njihove roditelje, koja se osećaju sigurnim u izražavanju svojih osećanja, počinju da veruju da njihova osećanja imaju neku vrednost i da su važna.

Dalje, kada je deci dozvoljeno da izraze svoja osećanja, to takođe pomaže i u prevazilaženju tih osećanja. Ponekad je to zato što deca (odrasle da ne pominjemo!) ne shvataju u potpunosti šta je to što osećaju. Ovo je jako čest slučaj sa veoma malom decom. Ponekad, to je zato što verbalno izražavanje emocija promoviše osećaj kontrole nad samim sobom, a ovaj osećaj može imati katarzično dejstvo. Kada neku stvar imenujemo, posebno kada je u pitanju neki problem, emocija i/ili nešto što izaziva neprijatnost, osetimo da imamo nekakvu kontrolu. Bilo nad samim sobom ili nad tom emocijom, situacijom, problemom.

Prihvatanje emocija i samopouzdanje

Kada su naša osećanja prepoznata, priznata i saslušana, pogotovo od strane nekog kome verujemo i čija nam je potvrda i podrška potrebna, to nam pomaže da ih prihvatimo kao legitimna i stvara osećaj samopouzdanja. Treba reći i to da podržavanje verbalnog izražavanja emocija kod dece u njima izgrađuje snažan osećaj da ih roditelji podržavaju, da se roditeljima mogu obratiti za pomoć i podršku, a ovakva osećanja imaju visoku korelaciju sa otpornošću na pritisak vršnjaka. Rečeno jednostavnim jezikom, dete koje zna da će ga roditelji podržati, da će biti tu za njega da ga saslušaju i razumeju, uvek će to imati na umu kao bezbedno utočište, čak i u situaciji da ga vršnjaci odbacuju iz nekog razloga. Ideja da uvek ima gde i kome da se obrati i da nije samo, dete stavlja pred izbor. Tek tada ono može da se odupre vršnjacima jer, čak i ako ga odbace jer neće da pije, puši, drogira se i bude „cool“, dete zna da neće ostati samo, i da će na kraju uvek imati svoje roditelje da ga uteše i podrže u ispravnom izboru koje je donelo.

Kada detetu koje plače zato što je izgubilo omiljenu igračku kažete da prestane da plače, ili da nije toliko važno što nije moglo da gleda film kome se jako radovalo, time mu šaljete poruku da njegove želje, potrebe, njegova osećanja nisu važna, ili su u najmanju ruku nešto što treba poreći i zanemariti. S druge strane, priznavanje onoga što dete zaista oseća, ili još bolje, empatija sa njim i stavljanje detetu do znanja da biste se i vi osećali isto da ste u njegovim cipel(ic)ama – ima gotovo magijsku sposobnost razrešavanja emocije koja muči vaše dete.

Imenovanje emocija i negativne emocije

Ono što je takođe od izuzetne važnosti je pomoći detetu da, pre svega, imenuje, a potom i izrazi svoja negativna i neprijatna osećanja. Na ovaj način će detetu biti lakše da ih oseća i da ih prihvati, što ima značajnu ulogu u njegovom emocionalnom razvoju. Mada će nekome to možda delovati čudno, sposobnost da se izraze negativne, neprijatne emocije od velike je važnosti za mentalno zdravlje svake osobe, nezavisno od toga koliko ta osoba ima godina.

Zašto se toliko mnogo nas oseća neprijatno da se izrazi ili se čak i stidi onoga što oseća? Zato što nikada nismo naučeni kako da se nosimo sa negativnim emocijama. Nikada nas niko nije naučio da je u redu osećati i nešto što nije pozitivno, i da je u redu to iskazati. Postoje zdravi načini iskazivanja negativnih emocija, one su normalne i deo nas, kao i one pozitivne.

I tako, oni koji nisu naučili kako da na zdrav način iskažu negativne emocije u detinjstvu, kako da se sa njima nose i da je u redu osećati ih, i dan danas vode borbu sa njima i veoma često ostaju zarobljeni u uzaludnim bitkama sa samim sobom i emocijama sa kojima ne znaju šta će. A biti u borbi sa sopstvenim emocijama najčešće znači izgubiti tu bitku. Šta to zapravo znači? Kada pokušamo da neku emociju potisnemo ili poreknemo, da je nekako sklonimo u stranu i ignorišemo, kada se pretvaramo da ona ne postoji (kao što veliki broj ljudi to pokušava sa ljutnjom i anksioznošću) ta emocija se najčešće pokaže, gotovo materijalizuje, i to na načine koji su štetni po nas, autodestruktivni. I tako možda udarimo nekoga umesto da mu kažemo kako smo ljuti na njega. Zloupotrebljavamo drogu i alkohol da bi anksioznost koju osećamo u socijalnim odnosima bila podnošljivija. A ovi, i mnogi drugi vidovi ponašanja su, i to na više načina, štetni i po nas. Zloupotreba alkohola i droge – sasvim je jasno kako, ali i udariti nekoga takođe je štetno i po nas.

Da bismo decu naučili ovoj veštini, jer to je upravo to, veština, i to veština vredna posedovanja, moramo je najpre sami imati. Veština imenovanja i izražavanja emocija, kako pozitivnih tako i negativnih, nije nešto što dolazi samo od sebe. Ona se uči. I čak i kada znamo kako, nije baš uvek tako jednostavno, a ni lako primeniti je. Naravno, niko nikada nije rekao ni da je roditeljstvo lako.

Ipak, ukoliko možemo da svoju decu naučimo ne samo da prihvate svoja osećanja, već i da ih istražuju i ispituju, i na kraju kako da ih na zdrav način izražavaju, deca će onda znati i kako da se sa tim osećanjima nose, osećaće se prijatno ne samo sa sopstvenim emocijama, već i sami sa sobom. Što će izgraditi njihovo samopoštovanje. Što će im pomoći da budu „vakcinisani“ od pritiska vršnjaka. Što je na kraju tačno ono što bi svaki roditelj trebalo da želi svom detetu i za svoje dete. I sve ovo se postiže samo tako što svoje dete naučite kako da imenuje i izrazi ono što oseća.

Roditeljstvo nije lak posao. Naučiti svoje dete ovoj veštini takođe nije lak posao. Pogotovo ukoliko je sami nemate. Ipak, kada jednom u tome uspete, plodovi tog uspeha dolaziće vam još dugo, dugo, pošto i vi sami odavno budete zaboravili koliko vam je muke bilo potrebno da i sami savladate tu veštinu. I, na kraju, ukoliko ne možete sami potražite pomoć. Nekoga ko to ume, nekoga ko je u tome stručan. Jer time ćete automatski učiniti dva života boljim i srećnijim. I vaš i vašeg deteta.

Autorka je dipl. psiholog i savetnik O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda savetovanja i psihoterapije