Dijalog punog Meseca i moćnog Dunava

Bije ravnica u nebo koje zemlju gleda. Sve izgleda drugačije, unedogled popločano ko da se spaja horizont. Tek po koji šumarak. Buka traktora što ih ljudi „gone“ da prevrnu zemlju da se u leto bojom zlata obeleži. U Somboru mrak. Jesen u Bačkoj. Miriše ko svežina sa platna Milana Konjovića. Iz reči Laze Kostića koja je usahnula pod davnim naslagama vremena. Dunav šalje svoju večernju molitvu vetra. Tuži, raduje se, gura ljude u brzinu kojom oni ovde nikada ne prolaze, a da ih neko ne natera.

Mi u Bačku stižemo kao posvećenici brda i dolova. Zato noć i smiraj tuku ovde drugačije, sa osećajem koji drugačije meri vreme: dane u jutra, pre podneva u kasni smiraj, a noć u tajnu dunavsku priču.

Idemo, da šaran u nama „zapliva“, da vino u krvotoku zaspe. Kako to drugačije izgleda. Smešno i bez buke ljudi u Somboru zbore. Bučni smo mi, srećni što se sve u susret i reči dobornamerne uskladilo. Razmišljam o zemlji koju voda topi. O Dunavu koga sunce opominje na njegovom putu. Bačka, opevani Sombor grad, koji vuče ljude u mir, da buka bude samo vera u život na drugačiji način.

Centar. Iz Ribarnice „Levač“ večera stiže. Riba „reži“ sa tiganja. Sve to putnik kad u Bačku krene možda sneva. Sutradan me opkolili šaran, štuka proziva, smuđ vino traži. Oko Dunav vreba. Ah, ta reka koja svoj put ima. Čovek li si, nemaš drugi pravac, no moć iz Dunava vrebaš pa se sve to vinom slavi.

Nismo bili spremni da noć potrošimo drugačije. Reči se mešaju. Utisci slave. I sve ide kao reka bačkom ravnicom – ljudi život u Somboru upijaju na svoj način i drugačije sniju. Uvek kad u Sombor dođeš, nemoj biti sam. Moraš društvo videti. Glas čuti. Osmeh dohvatiti. I to u miru. Sam nemoj biti. Slušaj ljude. Veruj jer se pred ravnicom ogledalo najboljega lika uvek vidi. Oseća se tvoj glas bolje. Čuje se reč kad na ovu zemlju noga stupi.

I sve traje od Terezije do Dunava koji ribu koti. Protiče, a kao da opominje, da nas nije lako sve ovakve razumeti. U tu tajnu kad u Bezdan hodiš, nemoj na vinu da štediš, već svoj ponos slomi i u društvu korakom do plaže uz peskovitu reku hodi. Jesen je u Somboru, moj Konjoviću, epizodo važne istorije boje. Malo, malo, ali dovoljno da se Bačka sva u bojama prepodobi. Bolje od slike, više od trenutka, manje od godišnjih doba.