Ekvador: Predah u Gvajakilu, biseru Pacifika 1Foto: Branko Vasiljević

Gvajakil, ekonomski centar i drugi po veličini – a doskora je bio i najveći – grad u Ekvadoru, formiran je oko reke Gvajas, četrdesetak kilometara od njenog ušća u Tihi okean.

Meštani ga ipak zovu „Biser Pacifika“. Grad se spustio na obalu široke i blatnjave reke sa malenog brda na kome su ga osnovali španski konkistadori.

Osnivač grada, Fransisko Oreljana, otišao je sa dvadeset tri sugrađana u poduhvat pronalaženja „zemlje cimeta“, u neprohodnim tropskim šumama. Otkrio je Amazon i prvi se spustio ovom moćnom rekom do njenog ušća, u epskoj plovidbi koja je trajala šest meseci.

Nikad se nije vratio u Gvajakil. Kasnije se grad reosnivali i gradili, a požari i zemljotresi su ga razarali. I najstariji i najšarmantniji deo grada, Las Penjas, priljubljen uz brdo, dobio je današnji izgled dvadesetih godina prošlog veka, kada su se u njemu naselili bogati proizvođači kakaoa, advokati i političari – dao je jedanaest predsednika države.

Poslednjih godina, grad je uredio obalu reke formirajući dugačko šetalište – Malekon, sa raznovrsnim sadržajima, uključiv i zajednički spomenik dvojici oslobodilaca Južne Amerike – Simonu Bolivaru i San Martinu, koji su se u Gvajakilu susreli da bi raspodelili tekovine zajedničke borbe. I skulpturu Huana Puebla, junaka iz stripa, koja bdi nad meštanima i turistima, sedeći na klupi na Malekonu.

Na obali je sagrađen moderan kvart, „Grad na reci“, u kome se nalazi i najviša zgrada u Ekvadoru. Ali za razliku od prestonice Kita, peskovit teren ne omogućava gradu da ide uvis, nego se širi u ravnici duž reke. On nema, kao Kito, očuvano kolonijalno jezgro, niti raskošne crkve, kakve su crkva Družbe Isusove, izrezbarena u kamenu i satkana od zlata ili manastir San Francisko, umetničko remek-delo na veličanstvenom trgu. Katedrala u Gvajakilu je sagrađena od betona, a mali trg od ispred nje, sa spomenikom Bolivaru, mesto koje su naselile iguane, poneka i duža od metar.

Crkva San Francisko je takođe novijeg datuma, kao i trg na kome se okupljaju meštani u sparnim večernjim satima.

Gvajakil je mesto predaha između dva puta.

U grad sam došao sa ekvadorske visoravni, putem koji prelazi Ande preko prevoja Tres Kruses, na visini od 4.167 metara. Ovaj put se delimično poklapa sa nekadašnjim putem Inka, koji je preko kordiljera povezivao dve prestonice carstva, Kusko i Kito, na razdaljini od 4.000 kilometara; glasnici su ga prevaljivali za nedelju dana.

Pod vrhovima Anda, o koje se razbijaju pacifički oblaci, formirana su brojna jezera i poseban tip vegetacije – paramó, vlažni travnati tepisi, sa busenima slamnate trave, mahovinom i, začudo, niskim drvećem (quinua).

Prevoj je razvođe voda Amazona i Pacifika i na njemu su tri krsta, podsećanje na one koji su se smrzli prilikom prelaska. Krstovi su zatrpani kamenjem koje putnici stavljaju u znak zahvalnosti za uspešan prelazak. Na zapadnoj strani kordiljera, put prolazi kroz tropsku šumu, pre nego što se spusti u ravnicu sa plantažama banana i kakaoa i na reku, preko koje se prelazi u grad.

Iz Gvajakila sam otišao na Galapagos.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.