Kirgistan (4): Put koji vodi ka istoku

Poznanik iz detinjstva, koji je slučajno saznao za nadolazeće venčanje, budući da Aselj nije javila prijateljima iz straha da će je kritikovati, predložio joj je da se provozaju kolima. Eto tako, samo da bi razgovarali. Čekaće je ispred zgrade u Biškeku u kojoj je njena porodica kupila stan. Kada je devojka ušla u kola, on je zaključao vrata i krenuo punim gasom ka periferiji grada. Ulice glavnog grada uveče su prazne, nema saobraćaja (Jedan tamni oblak, jedna kiša…; malo po malo i vratiće se zima; a mi ćemo slušati, zatvoreni danima, pucketanje vatre). Prijatelj je krenuo putem koji vodi ka istoku, prema planini Tjen Šan. Vozio je bez reči beskrajno dugo. Farovi su se probijali kroz noć kirgijske ravnice, koju je Istorija osudila na odsustvo fabrika koje bi je osvetljavale barem duž magistralnog puta. Samo zvezde i odraz farova o gvozdenu ogradu na granici sa Kazahstanom pružaju očima nesigurnu podršku i spas od paranoje i nihilizma. Na velikoj raskrsnici ravnice, ako se skrene levo, ide se u Rotfront a dalje se može nastaviti prema Almatiju i Astani; a ako se skrene desno, ide se prema velikom jezeru Isik Kul. Aselj je, protiv svoje volje, išla desno, noć pred sopstveno venčanje. To je stari kirgijski običaj da prosac otme devojku. Roditelji imaju 24 časa da odu u kuću zaljubljenog i da vrate svoju ćerku. Ukoliko to ne učine, devojka se mora udati za njega. Parlament je zabranio ovaj običaj nakon što se pre nekog vremena jedna mlada žena obesila kako je ne bi primorali na udaju za čoveka koji joj se gadio a koji ju je na silu oteo iz sela u kom je živela dok je jednostavno šetala sa drugaricama (nestalo je belo i crveno drveće, stopilo se sa maglom; po bledom nebu širilo se uporno cvilenje vretena). Međutim, politika nije mogla jednim potezom da izbriše običaje ukorenjene hiljadama godina u muškom mentalitetu. Put prema jezeru prolazi kroz usku klisuru nastalu između ogoljenih i šiljatih planina, visokih 3.000 metara. Tamo se mladić zaustavio da dopuni rezervoar kola. Tom prilikom Aselj je uspela da pobegne, stigla do magistrale i zaustavila automobil koji se kretao u pravcu prema Biškeku. Vozač, jedan stariji gospodin, sažalio se na nju, primio je u kola i devojka se konačno vratila kući negde oko šest sati ujutru. Sat vremena kasnije, stigli su roditelji i odveli je u Rotfront, gde su je obukli i udesili, poput majmuna u cirkusu, kako bi se proslavilo venčanje. Slavlju je prisustvovalo 400 zvanica, koje većinom nisu poznavali ni Aselj ni njen muž. Tek kasnije uveče, kada su otac i majka otišli i ostavili ćerku u kući muževljeve porodice, Aselj je shvatila da se zaista udala. Muž ju je čekao u krevetu, i u tom trenutku tuga je obuzela i njenu dušu i njeno telo (gde su grane koje podsećaju na filigrane? Sve latice su na zemlji. I u zoru, zgazili smo beskorisne uspomene, svaka je još uvek nosila suzu…).