Muke sa ispitima

Međutim, često se dešava da i odlični studenti „posustanu“ pred poslednjim ispitom. Odugovlače, preskaču ispitne rokove, kao da uvek imaju nekog važnijeg posla. Neki se žale da su izgubili motivaciju, da prosto ne mogu da se skoncentrišu, što nekada potraje i godinu i više dana, na užas njihovoh roditelja. Roditelji počinju sa pritiscima, nabeđivanjima, neki podmićuju, dok drugi direktno iskazuju svoje razočaranje, čime dovode do toga da se mlada osoba oseti krivom ili besnom i povuče iz dalje komunikacije, nastavljajući sa prokrastinacijom.

U našoj zemlji kulturološki, a i ekonomski faktori doprinose praksi da deca tokom studiranja, a nekada i duže ostaju u roditeljskom domu, što otežava proces separacije i individuacije, a samim tim i preuzimanje uloge odraslog člana zajednice.

Poslednji ispit je najčešće i simbol ulaska u zrelo doba, koji je pun nepoznanica. Pitanja vezana za nalaženje posla, preuzimanje veće odgovornosti, razmišljanja o bračnom životu, sve su to teme koje izazivaju strah kod mladih osoba, koje treba da zakorače u „svet odraslih“. Nisu spremne za „rastanak“ sa studentskim životom, napuštanjem roditeljskog doma, preuzimanjem odgovornosti za svoj život. U našoj zemlji kulturološki, a i ekonomski faktori doprinose praksi da deca tokom studiranja, a nekada i duže ostajuu roditeljskom domu, što otežava proces separacije i individuacije, a samim tim i preuzimanje uloge odraslog člana zajednice.

Naravno, nekada je samo u pitanju prezasićenost ili fokusiranje pažnje na neki drugi segment života.

Međutim, kada je upitanju odlaganje poslednjeg ispita potrebno je i zapitati se da li smo upisali ono što zaista želimo ili smo podsvesno prihvatili ideje koje su nam nametnute od strane nama bitnih ljudi, na prvom mestu roditelja, pa sada osećamo nezadovoljstvo i nepovezanost sa budućom profesijom? Ne radujemo se budućem radu, jer on nikada i nije bio naš izbor, produkt naše autentične želje.

Ima studenata, koji konstantno imaju problem sa polaganjem ispita, i onih kod kojih se problemi jave tek sa poslednjim ispitima.

Radne navike

Za spremanje bilo kog ispita, važno je i kakve smo radne navike stekli tokom srednje škole, da li učimo redovno ili smo tzv.“kampanjci“ i sve odrađujemo u poslednji čas, da li smo u dovoljnoj meri uspeli da razvijemo samomotivaciju ili smo motivisani samo kada postoji vidljiva nagrada?

Ovde je zanimljiva stvar, to što se kod studenta pored straha od neuspeha, može javiti i strah od uspeha, a nekada i kombinacija oba.

Mnoga nadarena deca se plaše uspeha, kako ne bi ostala neprihvaćena i usamljena. Međutim, strah od uspeha imamo i kod osoba koji se zapravo plaše odgovornosti i novih uloga koje će im taj uspeh doneti, pa stalno umanju svoja postignuća.Takođe, postoje osobe koji se jako plaše konkurencije. Oni ne žele da se ističu, niti da se upoređuju, jer ih to izrazito frustrira.

Strah od uspeha, strah od neuspeha

U našoj zemlji „uspeh se ne prašta“. Sistemi vrednosti su se izvitoperili, pa umesto da negujemo talentovanu, vrednu i ambicioznu decu, mi veličamo nerad i kupujemo društvene pozicije. Osoba koja se ističe svojim trudom i radom, često biva kritikovana od strane svojih vršnjaka i izaziva zavist kod onih, koji smatraju da im pripadaju sve pohvale i nagrade. Iz tog razloga, mnoga nadarena deca se plaše uspeha, kako ne bi ostala neprihvaćena i usamljena. Međutim, strah od uspeha imamo i kod osoba koji se zapravo plaše odgovornosti i novih uloga koje će im taj uspeh doneti, pa stalno umanju svoja postignuća.Takođe, postoje osobe koji se jako plaše konkurencije. Oni ne žele da se ističu, niti da se upoređuju, jer ih to izrazito frustrira. Ovde govorimo o frustraciji rivaliteta, kada se osoba plaši da će se kroz upoređivanje uvideti njihova inferiornost, koju maskiraju različitim odbrambenim mehanizmima, kao što su negiranje ili umanjivanjem svoje potrebe za uspehom.

Česti uzroci problema sa ispitima:

Prefekcionizam usporava studente u polaganju ispita. Često su u „frci“ sa vremenom, studiranje postaje mučenje…a potom dolazi izbegavanje mučnih situacija vezanih za studiranje, dolazi do odugovlačenja, neizlaženja na ispitne rokove, odustajanja od ispita čim se izvuku pitanja i student vidi da „ne zna sve“…

Perfekcinizam

Perfekcionisti, kojima nikada ništa što urade nije dovoljno dobro, plaše se da pogreše. Iz silne želje za savršenstvom, koje je nemoguće postići, opsesivno se bave svakim detaljem, često odlažu stvari i odugovlače, jer im je lakše da se ne upuste u neki poduhvat, nego da pogreše. Oni mogu razmišljati na sledeći način: “ Moram sve da uradim savršeno, sve da znam…ako nije savršeno ne smem da izađem na ispit“. Uglavnom se zaglave kod ispita koji su obimni i teško je sve znati. Tada gube samopouzdanje i motivaciju. Prefekcionizam ih usporava u polaganju ispita, često su u „frci“ sa vremenom, studiranje postaje mučenje…a potom dolazi izbegavanje mučnih situacija vezanih za studiranje, dolazi do odugovlačenja, neizlaženja na ispitne rokove, odustajanja od ispita čim se izvuku pitanja i student vidi da „ne zna sve“…

Odnos prema sopstvenoj nadarenosti

Neki studenti imaju nesvesne (ili svesne) fantazije o svojim izuzetnim sposobnostima koje se ne usuđuju da provere iz straha da će se razočarati u sopstvenu izuzetnost. Jedan od najčešćih mehanizama odbrane kod takvih studenata je lenjost.

Dešava se i da pojedini studenti polusvesno sabotiraju sebe. Razvlače učenje ili uče samo najvažnije delove, kako bi uvek imali odstupnicu da bi bolje prošli da su samo više truda uložili. Na ovaj način, oni neće dovoditi u pitanje sopstvene sposobnosti, niti će ih kritički razmatrati. Podsvesno će razmišljati na sledeći način: „Ako budem stvarnou čio, možda se pokaže da i nisam toliko pametan koliko zamišljam“

Ambivalencija prema cilju

Ambivalentna osoba se ili dvoumi ili radi tako da poništava efekte rada; prokrastrinira, razvlači se; jedan dan radi, drugi zabušava; rasplinjava se na više strana po principu „od svega po malo, od ničega dovoljno“; obećava, pa ne ispunjava; pasivno agresivna je, nesposobna da kaže „Ne“, kao i da stvarno kaže „Da“, itd. Često želimo da postignemo uspeh, ali ne i da uložimo potreban trud, pa onda racionalizujemo na sledeći način: „Ne isplati mi se da toliko učim, veliki je to trud, a diploma često ne dovodi do posla“. Međutim, ne odustaju, ne napuštaju studije, već idu ka cilju „vozeći pod ručnom“.

Ambivalencija je stanje u kojem osoba ima oprečna osećanja prema nečemu, i želi ga i ne želi, i privlačno joj je i neprivlačno. Tada je i njeno ponašanje u odnosu na cilj dvostruko. Čini i ono što je vodi ka cilju, i ono što je vodi od cilja (ili ne čini dovoljno ono što bi je dovelo do cilja).

Mogući su neki od sledećih ponašajnih obrazaca:

Osoba se ili dvoumi ili radi tako da poništava efekte rada; prokrastrinira, razvlači se; jedan dan radi, drugi zabušava; rasplinjava se na više strana po principu „od svega po malo, od ničega dovoljno“; obećava, pa ne ispunjava; pasivno agresivna je, nesposobna da kaže „Ne“, kao i da stvarno kaže „Da“, itd. Često želimo da postignemo uspeh, ali ne i da uložimo potreban trud, pa onda racionalizujemo na sledeći način: „Ne isplati mi se da toliko učim, veliki je to trud, a diploma često ne dovodi do posla“. Međutim, ne odustaju, ne napuštaju studije, već idu ka cilju „vozeći pod ručnom“.

Različiti su psihološki mehanizmi koje koristimo kada ne umemo da se nosimo sa ambivalencijom.)Potiskivanjem jedne strane ambivalencije i reaktivnim pojačavanjem druge, perfekcionista potiskuje negativna osećanja prema učenju i cilju i pokušava toliko dobro da odradi postavljeni zadatak, da na kraju ne uspeva da zadovolji sopstvene standarde, jer su jako visoko postavljeni. Onda dolazi do toga da mu se od silne opterećenosti i zabrinutosti za posao, isti smuči, ili mu teško pada, pa odlaže započinjanje aktivnosti.

Neki ljudi koriste i tzv. mehanizmom „dva u jedan“. Posežemo za ovim mehanizmom, kada istovremeno prema određenoj aktivnosti gajimo oprečna osećanja, kojih nismo svesni, pa samim tim ne dolazi do konflikta usled kontradiktornosti u emocijama, već radimo tako da u isto vreme i poništavamo ono što radimo. Na primer, učimo uz glasnu muziku koja nas ometa da zapamtimo ili čitamo gradivo bez podvlačenja i preslišavanja ili uzimamo knjigu i počinjemo da učimo u ono doba dana kad smo najumorniji…

Problem sa trajnijom povezanošću sa ciljem

Kada je naša povezanost sa ciljem stabilizovana i internalizovana, mi onda možemo da radimo kontinuirano i posvećeno i da uživamo u samom procesu rada ( u ovom slučaju učenja), a nagrada u vidu položenog ispita će biti samo dodatni bonus. Radimo to jer želimo, a ne zato što moramo ili zato što postoji spoljašnja nagrada.

Neki student ne mogu da održe trajniju unutrašnju povezanost sa ciljem zbog kojega studiraju pa je njihova motivacija nestabilna i kratkog daha. Ako postižu neposredna zadovoljstva, ako im lako ide, dobijaju dobre ocene bez nekih većih prepreka, onda su poletni. Međutim, kada se pojave prepreke, kada nema neposrednog zadovoljstva, gube povezanost sa ciljem i motivaciju za njegovo dostizanje.

Kada je naša povezanost sa ciljem stabilizovana i internalizovana, mi onda možemo da radimo kontinuirano i posvećeno i da uživamo u samom procesu rada ( u ovom slučaju učenja), a nagrada u vidu položenog ispita će biti samo dodatni bonus. Radimo to jer želimo, a ne zato što moramo ili zato što postoji spoljašnja nagrada.

Nedostatak tolerancije na frustraciju

Frustracije su neminovne u svakoj razvojnoj fazi koju čovek prolazi. Optimalne frustracije su neophodne za rast i razvoj, one su okidač promene.

Neki studenti su, međutim, posebno netolerantni na izvesne oblike frustracija koje studiranje sa sobom nosi. Frustracija se javlja kada neka naša potreba nije zadovoljena. Nije svako podjednako osetljiv na nezadovoljenje neke potrebe. Neki studenti su posebno osetljivi na izlaganje pred drugima (da se „ne izblamiraju“ pred grupom), neki na odnos sa autoritetom (potrebu da profesor bude podržavajući, ohrabrujući, da nije strog“), neki na „nepravde“ (u ocenjivanju, nedovoljnoj organizaciji fakulteta, nije im sve spremljeno, strukturisano…), drugi na potrebu za udobnošću (frustracija zbog većih obaveza, količine gradiva, potrebnog napora…sve to nije udobno kao u srednjoj školi)…

Da bi se suočili sa neuspehom, najvažnije je da ga prihvatimo kao sastavni deo iskustva. Učimo iz napravljenih grešaka i tako postajemo bolji.Takođe, važno je da sebi odajemo priznanje za uspehe koje smo postigli, da osetimo zadovoljstvo zbog postignutog i da se okružimo ljudima kojiće to ceniti. Možemo se obratiti za pomoć stručnom licu, kako bismo brže i lakše osvestili svoja iraciona uverenja i otpore, kao i razloge za samoopstrukciju. Kroz zajednički rad sa psihološkim savetnikom ili psihoterapeutom, bićemo u mogućnosti da spoznamo svoje autentične želje I potrebe i da se bavimo aktivnostima sa uživanjem i posvećenošću. Jedino ako smo iskreni prema sebi možemo izabrati prave studije za sebe, a onda će I uspeh biti verovatniji

Autorka je sertifikovani porodični psihoteraterapeut i trener emocionalnih kompetencija i upravljanja emocijama (O.L.I.metod)

Kontakti: tel. 064/261-8748 [email protected] www.mentalwellness.rs