Letimo iznad sive mase mora. Avion igračka skrete naglo levo, put brda sa uskim, igličastim i nedokučivim vrhovima koji probijaju oblake. Više ništa ne primećujem, ni ciku, ni zagušIjiv vazduh, ni muku u stomaku, ni opšti metež: pa čak ni golovratu kokicu koja čuči na sedištu ispred mene. Pomno gledam, naprežući se da nešto vidim, kroz zaprljano staklo avionskog prozora, koje samo potvrđuje podatak da je zadnja kiša u Limi pala pre osamnaest godina. Ipak vidim zelene obrise Anda, moj davno sanjani san postaje stvarnost.
Smenjujući se jedan s drugim, vrhovi se stapaju stvarajući impozantne gromade gusto obrasle zelenilom. Avion se penje sve više i sada se vrhovi sužavaju. postaju špicastiji, uži i bez zelenila. Nagli i siloviti uspon, tišina koja zavlada u avionu, napetost koja se oseća u vazduhu, nagovesti nešto. To NEŠTO, bile su egzibicije koje avion poče da izvodi između ledom pokrivenih glečera koji su mi tako blizu, da mogu rukom da ih dodirnem. Krilo prolazi uz sami vrh. beo, gladak i sjajan kao džinovska igla, vidim na njemu svaku boru, pukotinu i ispupčenje. Tek mi je sada jasno zašto se vozim avionom igračkom, koji da je samo malo širi, ni slučajno ne bi mogao da prode između glečerskih vrata. Po žagoru, pretpostavljam da je opasnost prošla. Počinjemo da se spuštamo, blago rečeno, sunovraćujemo, prema braonzelenožutim poljima koja proviruju između providnih oblaka. Kada se ustremismo prema pisti, sve sa dna aviona poče da se diže na gore. tako da uz vrisku, kokodakanje i sveopšti metež u kome je najvažnije bilo hvatanje korpi u vazduhu. PISTU NISAM uspela da vidim, ali smo je i te kako osetili. Držeći glave rukama, odskačemo od sedišta kao da idemo po najdžombastijem makadamskom putu. Opšta gužva na izlasku. Neki nemaju vremena da sačekaju stepenice, već iskaču vešto se dočekujući na noge. Izađosmo na prijatan ranoprolećni vazduh. Osvrnuh se oko sebe: svuda okrugla brda, ispod njih kuće sa crvenkastim krovovima. Najveća, ispred koje se nalazi ogromna bara, za koju treba veština preći i ostati suv, je aerodromska zgrada. Tu nas čeka autobus. Slično avionu, autobus je mali, kratak sa zaobljenom haubom i velikim farovima. Krenusmo širokim putem. uz oblake prašine, koja će biti naš stalni saputnik do kraja putovanja.
„Dobro došli u Kusko!“, kaže devojka koja nam se predstavlja kao lokalni vodič. Vrlo je slična svojim sunarodnicima Kečualndijancima, koji čine najveći procenat stanovništva Kuska i okoline. Rumenih obraza, što je karakteristično za narode koji žive na velikim nadmorskim visinama, uz širok osmeh, s Ijubavlju priča o svom gradu, prvoj prestonici Perua, koju je Pizaro, španski osvajač napustio zbog klime. Nije mu odgovarala pa se preselio na more, u Limu, koja je od tada glavni grad Perua. Ono što vidim gledajući kroz prozor, daje mi osećaj da je vreme stalo od kako su Španci otišli. Grad je sav u braon tonovima od prašine, jer je upravo sušni period. Kuće su niske, pravljene od ćerpiča, tek po neka okrečena..
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
