„Ima se može se, ma hvala bogu da ti kupim baš sve, sreća da mogu. Ima se može se..“ odzvanjalo je u autobusu Niš-ekspresa koji vozi na relaciji Prokuplje -Babotinac. Shvatam da Selin Dion i njena pesma „I surrender“ gube bitku i da su previše tihi za dotičnog gospodina i gasim mp3 plejer. Sreća pa ne idem do poslednje stanice, već izlazim na pola puta, posle svega nekih dvadesetak minuta.
Autobus staje na brdu iznad sela, prošlo je dosta vremena od kada sam poslednji put bila kod babe i dede u Jugovcu, selu nadomak Prokuplja, ali već na prvi pogled shvatam da se ništa nije promenilo. Iako prema popisu stanovništva iz 2002. godine ovo selo broji 146 stanovnika, ta brojka je sada mnogo manja i za prebrojavanje „živih duša“, kako moj deda voli da kaže, dovoljni su prsti.
Krećem ka selu i prvo na šta nailazim je crkva Svete Nedelje. Nedelja je, jutro, a vrata su zaključana. Sećam se da mi je deda rekao da je Miško, koji je ranije otključavao crkvu od sedam do deset svake nedelje umro, a tu obavezu je posle njega preuzeo Miša, koji to ne radi svake nedelje, već kada za to ima vremena. Ne preostaje mi ništa drugo do da se prekrstim, izgovorim molitvu i poljubim vrata. Godinu kada je crkva sagrađena ne zna niko u selu, ali i najstariji stanovnik na to pitanje uvek odgovara: „To ti niko ne može reći, ali znam da je i moj otac i njegov otac tu kršten“. Ispred crkve je česma, kažu „voda za oči“, nekada je ta voda bila poznata nadaleko i ljudi su iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije dolazili da dožive čudo, a neki prema predanjima i jesu.
U Jugovcu su za vreme Drugog svetskog rata stradala i dva narodna heroja – Miloš Mamić i Stanimir Veljković Zele. Spomenici podignuti u njihovu čast nalaze se uz put. Međutim, ako neko ne zna da se tu nalaze, teško da će ih prepoznati, jer su zarasli u visoku travu koju više nema ko da pokosi. U centru sela još jedna česma, voda uvek hladna. Tu su se nekada u povratku sa njiva seljaci zaustavljali da napoje stoku i okrepe se, ali sada najčešće pored česme samo protutnje na traktorima.
Nekada je ovde bila i škola, koja je tokom raspusta služila za organizovanje kulturnih manifestacija, u njoj su se okupljali i meštani i oni koji dođu da se odmore za raspust. Toga više nema, kao ni đaka, nema dečje graje, a jedino što se čuju je vetar koji sada zbog nedostatka prozora nosi lišće sa jednog kraja prostorije na drugi.
Selo se ispuni ljudima samo za proslavu seoske slave, 30. jula, na dan kada Srpska pravoslavna crkva i vernici proslavljaju praznik Svete velikomučenice Marine, u narodu poznata kao Ognjena Marija. Za proslavu bude muzike, kao i prodavaca raznoraznih sitnica na improvizovanim tezgama, a redovna je i lutrija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
