Sofija: Kad zamiriše čubrica

Uz nužna uprošćavanja koja uvek nosi kratko objašnjenje, moglo bi se reći da je to mesto gde kvalitet začina u obrnutoj srazmeri sa kvalitetom pločnika i trotoara. Iz nekog, teško objašnjivog razloga, koji verovatno ima veze i sa klimom, istorijom, ekonomijom i kulturom, mesta na kojima ćete probati najraskošnije i izuzetno raznovrsne začine uglavnom iziskuju od pešaka oprez pri kretanju, jer ume da vreba razlokan ili pomalo razbarušen – da upotrebimo tu šarmantnu hrvatsku reč – nogostup.

Mnogo je načina da otkrijete i zavolite Sofiju. Jedan je da se, recimo, gde god da ste u gradu odseli, na nekoliko sati prepustite ulici Graf Ignatiev, njenim žutim tramvajima, prodavnicama, restoranima, pokušavši da uhvatite onaj kratak momenat kada se može stati baš između tramvajskih šina i pogledati kako se, inače vrlo prava, putanja ulice spušta i penje uz sofijske brežuljke. Međutim, neka vaše oko ne bude fokusirano uvek i samo na gradsku vrevu, zanimljive izloge i gotovo neizbežno ljubazno nuđenje da nešto probate ili negde svratite; svaki pasaž, svaka prilika da se iz ulice skrene, možda nudi jedan dragulj vašeg turističkog iskustva: unutrašnju baštu restorana, senovito mesto sa pogledom na ređe viđene strane fasada i – tako neizbežno na svim mestima geografski i kulturno bliskim Mediteranu – mačke, puno raznih mačaka, gotovo uvek dostojanstvenih, gracioznih, u granicama njihovog slobodnog vremena i volje raspoloženih za maženje, a u nešto većoj meri i uz manje ograde spremnih da deo vašeg mesnog obroka podele sa vama. Ako imate sreće da se u Sofiji nađete od maja do oktobra, takvih unutrašnjih restoranskih dvorišta ćete naći za svaki ukus: doteranih i pretenciozno ušminkanih tourist trapova, boemskih mesta sa lokalnim specijalitetima i obaveznom komunikacijom na bugarskom jeziku, kompromisa između ove dve krajnosti. Ovaj grad, naravno, ima da ponudi i zanimljive muzeje, stare crkve, noćne klubove, šoping-molove. Neka vam svakako na listi budu Arheološki muzej, u prostoru nekadašnje džamije iz 15. veka i crkva Svetog Đorđa, izgrađena na osnovama starohrišćanske rimske crkve iz 4. veka, kao ćup sa blagom sakrivena i potpuno opkoljena monumentalnim i arhitektonski svetlosnim godinama udaljenim, a fizički tako bliskim, zgradama predsedništva i drugim državnim organima. Ova crkva i bašte restorana kriju jednu zajedničku karakteristiku: kao i grad Sofija nisu odmah vidljive, na dohvat ruke, ne daju se brzo upoznati i odmah zavoleti. Ali, kao i Sofija, taj retko uspeli spoj gradnje iz fondova Evropske unije (treća linija metroa, nula muzičkih fontana) i šarmantnog nereda orijenta, kad ih jednom vidite i upoznate, uvek ćete im se vraćati. Miris začina čubrice koji lebdi gradom u vreme ručka jednostavno uđe u pluća, ureže se koru velikog mozga ili već negde gde se čuvaju senzorijelne uspomene i tera vas da se u Sofiju vratite. Učinite to pre nego što počne suviše da liči na gradove sa neumereno urednim nogostupima i oskudnim izborom začina.