Blogopedija

Kada govorimo o periodizaciji – privatnog života, umetnosti, istorije – uvek se trudimo da uspostavimo adekvatne repere i egzaktne orijentire. Trudimo se da odredimo tačke promene i preokreta, trenutak razlike i mesto preloma; ali se, isto tako, trudimo da retorski efektno ukažemo na suprotnosti između progresa i regresa, ili pak na napredak ni od čega do nečega. Od pera do džojstika, od taljiga do spejs šatla, od pergamenta do bilborda, od „u divljaka luk i strela“ do železnice, sela i grada koji su „naših ruku dela“ u onoj hm-beše-li-komunističkoj himni radu… Nema kraja spisku suprotnosti koje određuju istoriju svega ljudskog, kao ni naivnoj veri da se uvek ide napred, čak i ako se bolesna deca trećeg milenijuma vezuju za krevet, utopljena (u) sopstvenim fekalijama kao ono u Srednjem veku.
U političkoj fantazmi o nebeskom dragstor carstvu gde nema vremenske razlike između zlatne viljuške i zarđale kašike, odrednica „od Gutenberga do bloga“ skoro da bi zapala u domen Stamnice i Kovina. Kad otvorim blog, rečeno jezikom bilborda, ja ne zatvaram oči; ali isto tako, otvaranje bloga ne mora značiti da smo odbacili knjigu.
Posle Vikipedije – za koju perverznim jezikom marketinških poruka možete reći da je „kontroverzna, ali korisna“ – pojavljuje se i Blogopedija, obimom manja, ali važna kao simptom promene i prestrojavanja. Zasada se radi samo o maloj antologiji blogova, o pesničkim i esejističkim, dramskim i tehnofilskim, političkim i intimnim postovima doletelim sa različitih blogodroma: blogistika.com, kisobranblog.com, mooshema.com, maloovomaloono.wordpress.com, spes-spei.com, tersaona.net, blogova koji nose inventivna, romantična ili šaljiva imena (Ivanino blago, Moja škrabalica, Palimpsest, Elektrokuhinja, Sitan vez, Blog bašta, Tamo gde je sve po mom), blogova koji su nekad lirsko-refleksivni, a nekad vrlo angažovanim jezikom govore o našim političkim brigama i socijalnim nebrigama.
Blogeri iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine zastupljeni su u ovoj višestruko anonimnoj antologiji – antologiji bez priređivača, bez sadržaja i biografija učesnika (koji se potpisuju imenima ili pseudonimima). Anonimnost je, dakako, ciljana: ne sa idejom da se skriju tvorci i inicijatori, nego sa namerom da se ukaže da je pred nama jedna zajednica u kojoj je konsenzus oko prioriteta i ciljeva važniji od pojedinačnih identiteta. Predgovor naslovljen marketinški veselo „Tri u jedan“ potpisuje Uredništvo Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Vojvodine, a izdavač Blogopedije je VEGA media. Umesto tajnovitosti, na delu je suzdržanost koja ukazuje na barem dve stvari: na činjenicu da kamuflažni identiteti blogera podrazumevaju isti vid i stepen autorske odgovornosti kakav i imenom iz lične karte potpisano štampano delo; na činjenicu da je forma knjige samo tranzitna faza, i samo slučajna i trenutna trasa virtuelnih staza i „blogaza“.
U predgovoru nalazimo i prilično smelu tezu da „biti bloger, znači u isto vreme biti autor, izdavač i distributer“. Čak i podstanaru virtuelne sfere jasno je da su institucije izdavaštva i distribucije u okvirima interneta promenjene do neprepoznavanja. U predgovoru se navodi i da se postovi sa bloga prebacuju u tradicionalnu formu „ne bi(smo) li umirili Gutenberga, ali svakako ne uznemirujući bajtove“: to samo dokazuje da se „koalicioni potencijal“ interneta sa ostalim komponentama medijske kulture sve više uvećava. Udruživanje off-line i on-line tehnologija jeste velika metafora eksteritorijalnosti koja bi nam tako dobro došla u političkom životu gde se vreme deli na ono pre finalnog odbrojavanja a posle konačne ucene, gde se ere krštavaju nadimcima tajkuna a ne imenima umetnika. Teritorija nije sve – ima nešto, čak mnogo toga, u virtuelnim glasovima molbe, kritike i pobune; i bez regija i okruga, virtuelna sfera je državotvorna. Šta teritorija zapravo znači objasnio je onaj Fortinbrasov vojnik koji je opisao kako oružana sila hita da osvoji teritoriju nedovoljno veliku da joj bude grobnica.
Govoreći o blogovima kao „dnevničkim beleškama snažne individualnosti“, „nemarnim prema instituciji nekog literarnog kriterijuma ili bilo kog etabliranog vrednosnog suda“, autorski tim Blogopedije upada u proizvoljnost. Kriterijumi i etablirani sudovi neizbežni su u svakoj zajednici, bila ona virtuelna ili empirijska. Već „Surovi uvod u blogovanje“ Viktora Markovića dokazuje da ni blogosfere nema bez idejnih parametara i okvirnog konsenzusa; isto potvrđuje i „Liliputanac u zemlji Gulivera“ sa bloga Palimpsest, igrajući se hipotezom o stvaranju Ličnog Blog Agenta. Sanja Rastovac aka Aurora Borealis deli sa komentatorima dirljivu priču o „ćerki jednog anđela“, devojčici bez majke. La Lara će, opet, ublogovati kolektivno srpsko iskustvo sa taksistima i sticanjem suvišnih znanja. Tatjana Vehovec – u blogerskom svetu odavno poznata kao Moošema a u virtuelnu istoriju odskora upisana kao alfa i omega BLOGOPENA, regionalne konvencije blogera održane u Novom Sadu, u atmosferi odličnog druženja i srdačnog nehaja za nezainteresovanost prestoničkih medija – ispoveda lično iskustvo sa kontinenta Mizoginija, gde nisi ni žensko ni ženstveno nosiš li cipelice veće od muškog dlana. Žensko iskustvo – od materinstva do diskriminacije, od grčevite bitke za porodicu i karijeru do titanske borbe samohranih majki koje odgajaju decu sa posebnim potrebama – bitna je socijalno-angažovana dimenzija ove antologije. Blogopedija nije samo hamletovski depresivna: njene teme su i pomodna ekologija, bosanski lonac, privatni Balkan, imena poput Persida ili „poljski klozet“ koja nas mogu češće uništiti nego uzneti, greb-greb srećke. Postovi su i tegobni i vedri, i duhoviti i katastrofični.