Južna pokrajina ljudskog tela

Vladislava Gordić Petković Oko početka uskršnjeg posta, između dva praznika (Dana glaukoma i Dana bubrega), u očajničkom pokušaju velikog broja medija da prećute najnesrećniji srpski „jubilej“ (pet godina paklenog mraka) smestilo se pompezno razglašavanje ankete o seksualnom životu u Srbiji. Aktivnosti vezane za južnu pokrajinu tela odavno predstavljaju opsesiju skoro koliko i patriotizam: optužbe za deficit seksa i rodoljublja ne ulaze u partijske programe, ali će ih biti u žanru usmene divlje književnosti zvanom izborna kampanja. Štrokava agitacija koja sledi u naredna dva meseca koristiće svetu porodicu (oca, majku i kopulaciju) kao nedeljivo marketinško trojstvo. Jedna grupacija dežurnih opštilaca sa smislom već objašnjava da nikog ne optužuje, no samo postavlja pitanja . Ali čak i kad je politički život transparentan i klimav kao narodnjačka retorika, on ipak ostaje nesvodiv na vic u kome devojka koju mladić zove na kafu nevino pita: „A otkad se to zove kafa?“
Status seksa je, kao i status novca ili politike, više u poziranju i foliranju nego u pokazivanju. Kad su novac, politika i seks u pitanju, nema egzercira: važne su slutnje, nagađanja i pretpostavke, tajnovitost, nikako eksplicitnost. Važno je činiti se većim nego što jesmo.
Guglujete li reč sex , dobićete 647 miliona odrednica, za seks nešto preko 54 miliona. Ako ste kao kroz maglu zapamtili ove skorašnje bombastične naslove o seksualnim anketama gde se pominjao svaki treći Srbin , pretragom pomoću Gugla otkrićete da je svaki treći Srbin debeo, nepismen, radikal i seksualno disfunkcionalan.
A u naširoko promicanom istraživanju koje je sprovela renomirana domaća agencija za ispitivanje javnog mnjenja otkriva se da je uzorak bio hiljadu građana, među kojima je i to se posebno naglašava bilo žena. Stručnjaci su takođe rekli ne zaostajemo za svetom jer i tamo daleko od nas trećina ljudstva bori se sa erektivnim problemima. Sačinjen je i profil Srbina koji obnaša taj problem: on je u kasnim četrdesetim, porodičan čovek, ne brine previše o karijeri, ne izlazi, ne bavi se sportom, ne vodi računa o svom zdravlju, ne uzima vitamine“. Kad ne bi zvučao zastrašujuće depresivno, ovaj bi opis podsetio na onog vuka iz dečje pesme koji ne ide u muzeje i prezire kulturu. Podsetio bi na poučni pesmuljak koji su deca pevala pre nego što su uspešno medijski preusmerena na turbo hit šit u kom se seksualno obrazuju iz stihova o kraljicama trotoara, promiskuitetu i neudobnom donjem vešu. Vreme kad je u dečjim pesmama pisalo da se domovina brani lepim vaspitanjem nepovratno je zamenjeno vremenom ružnih reči i mrziteljskih parola.
A ta retka grupa čudnih bića zvanih žene koja je milošću anketara pripuštena u uzorak markirana je kao potkazivačka: one, naime, listom priznaju probleme svog partnera! To će se uklopiti u rodne predstave o Srpkinji srednjih godina, koja je već od trideset pete smeštena u referentni okvir zvani „baba“ i koja čantra zbog svega na kugli zemaljskoj pa tako i zbog manjka „novca i semena“ (pozajmljeno iz naslova priče Slobodana Ilića). Podatak da je za sedamdeset posto ispitanika „seks važan“ navešće nas da se ozbiljno zapitamo koliko su pitanja bila sugestivna. Većina ljudi će, naime, u odgovoru na opšta pitanja ispričati gomilu opštih mesta koja se u glupostima bombardovanom mozgu kupe kao u đubrovniku. Da, seks je važan jer ga upražnjavaju fudbaleri i modeli, a u Velikom bratu je na listi prioriteta odmah pored olajavanja, ejdžizma i mobinga za po kući.
Ispitanici su dvotrećinskom većinom i nadnaravnom bistrinom zaključili da problem impotencije treba da bude „mnogo više tretiran u društvu kao problem“. Opšte mesto opšteg konsenzusa: isto tako treba nahraniti gladnu decu sveta, pomoći pretučenim ženama i beskućnicima. U sferi čapraz divana jednodušni smo, ali malo teže ide kad treba dati primer i dohvatiti se žiro računa za pomoć nekom nevoljniku ili sopstvenog učkura. Još jedno besramno sugestivno pitanje pitanje o „dobrom kvalitetu života“ otkrilo je da seks nema toliko veze sa srećom koliko porodica, dobar brak i ljubav za ljude u tzv. bračnom stanju, i materijalno bogatstvo, dobar posao i uspešna prijateljstva“ za samce i samice. Nema podataka šta se smatra uspešnim prijateljstvom dobro sadejstvo u alkoholisanom stanju ili pak bliskost lokalnim opštinskim strukturama? Ima li uspešno prijateljstvo možda i prateći indeks naivnosti i mazohizma, ili je primer dobre „jednosmerne saradnje“?