Ukradeno znanje

Vladislava Gordić-Petković Šta je zajedničko Šekspiru i Majklu Džeksonu, Marku Tvenu i Samjuelu Beketu, Edgaru Alanu Pou i Stivenu Spilbergu, Pitagori, Ajnštajnu, Selin Dion i Sartru? Svi su u jednom trenutku svoje umetničke, naučne ili šatro karijere bili optuženi za plagijat.
Oko plagijata se postavljaju dva, potpuno oprečna, pitanja: da li je sinonim za krađu, i da li je uopšte ikakav prestup. Ako jeste krađa, zar ne moramo da priznamo kako se ona na neki način i u nekim vidovima ipak graniči sa – kreativnošću?

Nema prestupa, ima samo inspiracije: Detalj iz predstave „Nahod Simeon“ Milene Marković u režiji Tomija Janežića, koja je proglašena za najbolju predstavu ovogodišnjeg Sterijinog pozorja

Prema jednoj enciklopediji etike, piraterija je čin otimanja zarade, a plagijat čin otimanja autorstva, te bi plagijat kao duhovna kategorija uvek morao biti teže dokaziv i stoga možda i lakše oprostiv. Više lica plagijata otkrivamo upravo na polju književnosti, koja je u velikoj meri zasnovana na pozajmicama, varijacijama i parafrazama. U literaturi je forma iskaza važnija od suštine. Značenje i smisao mogu biti načelni i uopšteni, a stihovi i reči vrlo su konkretni: ne možete nikad reći da su Hamlet od Šekspira i Nahod Simeon Milene Marković plagijati Sofoklovog Edipa. Takvu tvrdnju morala bi podupreti jasna formalna podudarnost, evidentna a nepriznata identičnost teksta. Možda bi Sofoklovi potomci mogli dobiti koju paru od Srpskog narodnog pozorišta da su zaštitili ideju slavnog pretka o braku majke i sina – samo da ta ideja nije već prethodno preuzeta iz mitologije koja je, u neku ruku, svačija i ničija, ili se, je l’ te, takvom smatra…

O plagijatu:

http://www.hyperreal.com/zines/est/articles/plagiari.html.

U Nahodu Simeonu kao i u nepravednom gubitniku ovog Sterijinog pozorja, predstavi Ja ili neko drugi autorke Maje Pelević, ima dovoljno indicija da prepoznate jednu domaću estradnu udovicu i jednu inostranu zlostavljanu devojčicu – no nema doslovnog prenošenja života na papir, nema eksplicitnih referenci, te tako nema prestupa, ima samo inspiracije.
Postmoderna je u pravu kada tvrdi da ne postoji priča koja nikada ranije nije bila ispričana, da je sve već negde postojalo u nekom obliku. Isti način razmišljanja preuzima i hipertekst kao logičan produžetak metafikcije, govoreći o „rezervoaru priča koje čekaju da budu ispričane“. Teme, motivi i likovi se ne prave, već zahvataju sa izvora ili iz bunara, reklo bi se. Da se književnost i umetnost sastoje od niza pozajmica, i da je pozajmica veoma fleksibilna kategorija, nije sporno, kao ni to da je autorska originalnost pojam novijeg doba: o tome svedoči i podatak da se reč „plagijat“ u engleskom navodno javlja tek u sedamnaestom veku, i da ju je u upotrebu uveo dramatičar Ben Džonson. No gde su razlike između citata i plagijata? Nekada se to pitanje postavljalo povodom dizajna Štafete mladosti, skoro uvek povodom „Evrosonga“. Krađe i prekrađe u šou biznisu često su na ivici ljupke bezočnosti: kad bi Madona dobila po jedan novčić od svake srpske pevačice samo za parafrazu načina feniranja kose i idejnog rešenja spota, bila bi bogatija od Stanka Subotića Caneta, dočim bi Tina Tarner od jednog svog višedecenijskog „bum cile“ klona prihodovala koliko Roman Abramovič.
No plagijata je oko nas više nego što pretpostavljamo, jer nije svaki proizvod ljudskog uma obeležen ni registrovan: autorstvo viceva i političkih govora se nikada ne pominje, a gotovo se podrazumeva da je biografiju polupismene slavne ličnosti napisao tzv. „ghost-writer“ a ne ona sama. Činjenica da se radi o dogovoru, ugovoru ili pak odricanju od prava na autorstvo ne menja na stvari.
Sa pitanjem intelektualne svojine srećemo se najpre tokom školovanja. Postoji sigurno bezbroj sitnih „afera indeks“, vezanih za ocene koje se stiču zahvaljujući ukradenom znanju, švercovanju tuđih ideja i rečenica, slavnoj strategiji „copy and paste“. No to nije domaća ni strukovna specifičnost: bar osamdeset posto svega što se u birokratiji i biznisu ikad piše pozajmljeno je, tvrdi Ras Hant u tekstu „Pohvala plagijatu“, hotimično dajući najgori mogući argument za dozvoljavanje prepisivanja.
Internet je dao krila prepisivanju, budući da nema teme, od Ernesta Hemingveja do hitlerjugenda, na koju neko negde nije nešto pisao, pa samozadovoljno okačio na sajt da bi ga pokolenja guglovala. Studenti se ne libe da kraducnu i pozajme, a neretko će profesor otkriti da je „njegov rođeni student“ prisvojio njegove reči i rečenice ne videći u tome ništa loše, možda misleći da se tako preporučuje. No ako Internet daje mogućnosti za besplatno pozajmljivanje tuđih uradaka, on isto tako otvara i mogućnosti za otkrivanje plagijata. Postoji impresivan broj članaka koji ne samo što raspravljaju o vidovima plagijata, nego osmišljavaju i jasne strategije da se on spreči; postoje i sofveri za otkrivanje plagijata.
Autor knjige Priručnik za plagijat Robert Haris u tekstu o strategijama antiplagijata u stručnim radovima (virtualsalt.com/antiplag.htm) objašnjava kako se u (pr)ocenjivanju studentskih radova mora napraviti razlika između namerne krađe i neveštog baratanja izvorima. On smatra da se najpre treba staviti u poziciju studenta i upitati se zna li on šta je krađa i da li je svestan da je uopšte čini. Njegovi saveti su logični: nemojte nikad unapred pretpostaviti da studenti znaju šta je plagijat; poučite ih na pozitivnim primerima umešnog i legitimnog korišćenja izvora; naučite studente kako da koriste literaturu, kako da navode i parafraziraju.