Virtualna realnost je osećaj da učestvujemo u sasvim drugačijem svetu od onoga u kome smo prisutni. Pokušaje da čovek „pobegne od sebe“ i „bude na nekom drugom mestu“ pažljivi tumač istorije može naći u antičkom pozorištu. Filozof Aristotel je smatrao da oni koji jednu dramu gledaju, na određen način u njoj učestvuju, pa je po njemu čar tragedije bila u oplemenjujućem boravku u svetu heroja – ljudi koji su bili bolji od nas, pa su ipak stradali usled svoje strasti ili nehaja prema bogovima.
Virtualna realnost je osećaj da učestvujemo u sasvim drugačijem svetu od onoga u kome smo prisutni. Pokušaje da čovek „pobegne od sebe“ i „bude na nekom drugom mestu“ pažljivi tumač istorije može naći u antičkom pozorištu. Filozof Aristotel je smatrao da oni koji jednu dramu gledaju, na određen način u njoj učestvuju, pa je po njemu čar tragedije bila u oplemenjujućem boravku u svetu heroja – ljudi koji su bili bolji od nas, pa su ipak stradali usled svoje strasti ili nehaja prema bogovima. Cilj ovoga je bila katarza, pročišćenje određenih osećaja pomoću umetničkog podražavanja stvarnosti.
Tokom vekova malo šta se menjalo osim stava o tome šta je realističnije. U skladu sa ovim zahtevom menjala su se načela prikazivanja. Od kada je tehnologija omogućila savršenstvo u simulaciji dva od naših čula – sluha i vida – postavlja se pitanje simulacije stvarnosti u nešto drugačijem obliku. Tu počinje neistraženo područje virtualne realnosti.
Biti u njoj znači biti odlično izigran – dati kontrolu nad svojim čulima mikročipu, i prepustiti se osećajima.
Sav rad na ovoj oblasti svodi se na usavršavanje kontrole naših osećaja. Japanski naučnici hrle pronalaženju načina da simuliraju ostala čula. Čulo mirisa moralo bi biti simulirano uz pomoć „mirisoteke“, preskupe kolekcije mirisa koji bi se ispuštali u komoru. Čulo ukusa moralo bi uključiti direktnu kontrolu mozga. Iako ništa od ovoga još uvek nije dovoljno razvijeno, Sony je učinio prvi korak sa patentom ideje o zračenju različitih frekvencija ultrasoničnih talasa koji bi u dodiru sa našim mozgom simulirali svih pet čula istovremeno.
Vrhunac moći podražavanja, sudeći po oduševljenim zagovornicima ove ideje, našao bi široku primenu u društvu. Od lečenja posttraumatskog stresa, preko stvaranja istorijskih ili nepristupačnih ambijenata, do – puke zabave. Pisac Majhilo Klajn vidi virtualnu realnost kao uzročnika brojnih promena u ljudskim društvima. Kao bilo koja novina, i ova će, kako kaže pisac, biti korišćena u svakodnevne svrhe, i dovesti do tihe migracije u drugu realnost, uključujući usvajanje svih tekovina modernog društva u zamišljenom svetu.
Za sada, za nekoliko sekundi možete napraviti virtualnog sebe. Vrlo brzo, tvrde korisnici raznih simulacija života – poistovetićete se sa vašim avatarom. Mnogi kažu da je to samo zabava, ali bi se moglo zaključiti i da se u tome krije nekakva dublja potreba – biti neko drugi, početi novi život u slobodi tek rođenog bića sa super ljudskim mogućnostima. Živeti u svetu u kome se greška ne plaća skupo, i u kome nam samopouzdanje podiže lako razumljivo, kontrolisano okruženje već su, iako primitivni, zagospodarili internetom. Drugi svetovi, poput Second Life-a služe da se osećamo slobodnim, a osim grafičkog prikaza oni se nimalo ne razlikuju od fenomena poput četovanja. Ipak, oni drže ljude na mreži duže.
To je jedan od razloga zbog kojih je i Google stvorio svoj odgovor na virtualni svet. Novi projekat Lively biće potpuno besplatan i za razliku od Second Life-a, integrisan u već postojeće društvene mreže poput MYSPACE-a i Facebook-a. Uporedo, već nekoliko godina u tehnološkoj civilizaciji vlada imperativ druženja, komuniciranja i razmene. Ljudi vode svoje stvarne živote neprestano se osvrćući na njihove ručno izrađene kopije – profile, stavove na forumima, avatare – sve što ih u novom šarenom svetu elektronskog univerzuma čini različitima. Put od toga do jedne dobro simulirane druge stvarnosti samo je pitanje tehnike. Ljudi već žive u nekoliko univerzuma istovremeno, i samo je pitanje trenutka kada će između njih doći do prvih slivanja.
Potreba da se stvarnost odglumi možda je do sada bila jedan od odgovora na ono što je Marks nazivao teškoćama radnog procesa. Sa razvojem pipavih tehnologija simulacije ljudskih čula može doći do potpune zamene i potrebe za promenom hijerarhije između stvarnog i lažnih života.
U mračnim pećinama pračoveka slike bizona podsećale su njegovu maštu na čari lova i dozivale ratnu sreću. Čudesni stihovi budili su osećanja za koja su izrečeni, a orkestracija drame rađala događaje koji su nosili težinu misli predaka. Film je spajanjem različitih elemenata stvorio stvarnost posmatranu posebnim okom. Virtualna realnost je, čini se, postojala oduvek. Realističnost njenih znakova dovodi do toga da je za beg od svakodnevice potrebno sve manje, i manje mašte.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
